Свети Кирило и Методије (24.мај)

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син

Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова. Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се. На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик. Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу. Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Кирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Кирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Кирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.




Молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

Свети Николај Чудотворац - Николаји (22.мај)

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме.

У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају.

Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

Светог оца Николаја

Четир' стране света славе

Ко витеза силне вере.

Вере Божје, вере праве.

Од колевке Богу предан,

Од колевке све до краја;

Па прослави и Бог њега -

Свога верног Николаја.

За живота славан беше,

A пo смрти још славнији,

Моћан беше и на земљи,

A ca неба још моћнији.

Светла духа, чиста срца,

Он храм беше живог Бога:

Народи га зато славе

Kao свеца чудеснога.

Богат славом Николаје.

Он свечаре своје воли,

Пред престолом вечног Бога

За њихно се добро моли.

Благослови, Николаје,

Благослови људе твоје,

Што пред Богом и пред тобом

На молитви смерно стоје.

На иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије, патријарх цариградски, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, a од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града." To je први случај.

Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово, Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.

Спасовдан (17.мај)

СПАСОВДАН (грч: Αναλήψεως - Вазнесење), велики покретни празник Господњи, који се слави 40 дана после Васкрса (ДАп 1,4-11), и то у четвртак шесте седмице по Пасхи. У почетку се није славио као посебан празник, него је цела Педесетница сматрана великим празником са више успомена. До одвајања у посебан празник дошло је у IV веку. Литургијски се прославља Христово вазнесење на Небо и седање са десне стране Оца, што се десило у Витинији (Мк 16-19), (Лк 24,50-52), (ДАп 19). Празник Вазнесења наглашава важну улогу Апостола. Христос је остао човек све док није наложио ученицима да наставе Његову мисију.

На иконама, празник се представља на следећи начин: Усред маслињака, Апостоли гледају навише чудећи се, а у средини је Богородица. Са сваке стране уз Богородицу стоје Анђели у белом, показујући Апостолима вазнелог Христа који седи на облацима у мандорли и бива вазнет на Небо, придржаван од два Анђела одевена често у златну одећу. Вазнесење се најчешће слика у куполи или на олтарском своду. Најмонументалнија представа овог празника сачувана је у Светим Апостолима у Пећи (XIII век).

Народни обичаји

Ово је сточарски и ратарски празник који се слави и као Крсна слава, али и као завет за читаво село. У Републици Српској се излази изван села па се прославља на врховима брда или сеоским игралиштима. У селу Прањани, код Чачка, црква слави овај дан па се тог дана око цркве приређује велики вашар и народно весеље. У истом селу ујутру се праве дрвени крстићи од лескових гранчица и стављају у њиве, ливаде, на куће, торове и изворе. Млади у Шумадији изјутра одлазе у брда и беру девесиље које после стављају око карлица са млеком. После одлазе на ливаде са девојкама где беру и друго цвеће. Ту се развија коло и играју сеоске игре. На овакве игранке се често долазе и из других мањих села.

У Поповом пољу и околним селима, Спасовдан сматрају за сточарски празник па се тог дана највише посвећују стоци. Чобани изгоне стоку пре сунца, успут наберу ковиља, везују за јасенов прут, који затакну у зид око врата на тору. Уочи овог празника пуштају јагањцима и јарићима да сисају. После подне, кад враћају стоку, сточари обилазе око читавог села, а свака јача кућа закоље јагње или јаре па се одлази до цркве где се у порти заједно руча.

На Спасовдан у многим селима иде литија односно крстоноше. Раније, литија је кретала из цркве и правила круг, опход око села. Кад обиђу цело село враћају се цркви одакле су и пошли. После тога се за све учеснике организује заједнички ручак. Данас, литија не излази из порте и обилази само око цркве. Близу Вишеграда постоји брдо звано Спасово, а изнад Будве је брдо Спас. Оба брда су места окупљања сељана и грађана из околине на Спасовдан. Крст као обележје је саставни део спасовданског ритуала. Праве га од леске и стављају на разна места; у Републици Српској, крстиће стављају на врхове старих стабала; у Доњој Гружи на средини села пободу велике спасовданске крстове.

Многе цркве су у Србији за време владавине династије Обреновића посвећиване Спасовдану, што је имало символичан смисао подизања националне свести српског народа.

Свети пророк Јеремија (14.мај)

Свети пророк Јеремија је рођен шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је пророковати у петнаестој години за време владавине цара Јосије. Пророковао је покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима. За време тога цара Јосија су хтели да убију огорчени великаши. Цару Јоакиму је прорекао, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. да ће се избацити мртав ван Јерусалима, и да ће му се тело дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога је Јеремија бачен у тамницу. Пошто није могао да пише у тамници, Јеремија је позвао Варуха, који је стајао код прозорчића тамнице док му је Јеремија диктирао. Када је цару прочитано ово пророчанство, гневан цар је узео хартију и бацио је у ватру. Када се испунило Јеремијино пророчанство он се ослободио тамнице. Потом је цару Јехонији прорекао, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и догодило. Под царем Седекијом ставио је Јеремија јарам на свој врат и ишао кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија је узео цео лонац у руке и разбио га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци су заузели Јерусалим, цара Седекију убили, град опљачкали и разорили, а огроман број Јевреја посекли у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај лонац. Јеремија је са левитима узме ћивот из храма и однео га на брдо Нават, где је Мојсије умро, и ту га скрио у једну пештеру. Огањ из храма скрио је у један дубок бунар. Приморан је од неких Јевреја да иде са њима у Мисир где је проживео четири године, и тада је од својих сународника камењем убијен. Мисирцима је прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино је пренето и сахрањено у Александрији.

Српска православна црква слави га 1. маја по црквеном, а 14. маја по грегоријанском календару.

МАРКОВДАН (08.мај)

Православна црква је 8. мај посветила  јеванђелисту Марку, једном од седамдесеторице апостола, који је у свом јеванђељу, за које се сматра да је најстарије, описао живот и страдање Христово, иако директно Спаситеља није упознао. 

О њему, пре него што је постао апостол, не знамо готово ништа. Св. Петар га је поставио за епископа Пентапоља, а потом чувене Александрије, где је мученички пострадао 68. године. Последње речи су му биле: У руке Твоје, Господе, предајем дух свој!

Светог Марка Александријска патријаршија слави као свог заштитника. Његове мошти су пренели Млечани у Венецију у деветом веку, где му је подигнута велелепна катедрала. Отуда је био и заштитник Млетачке републике. 1972. године мошти апостола су враћене у Александрију.

Данашњи празник није заповедан, неке породице славе своју крсну славу, има цркава и манастира, који га прослављају као свог небеског заштитника. Међу њима је и храм св. Марка на Ташмајдану у Београду, који је један од већих храмова код нас. Зидан је у периоду од 1931. до 1940, на месту старог од 1835. године. У иконографији се овај апостол увек представља са гушчијим пером у руци, како пише јеванђеље. Не ретко, крај њега је лав, са или без крила. Као свог патрона славе га писари, зидари, грађевинари и стаклари.

Ђурђевдан (06.мај)

ЂУРЂЕВДАН - СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ, СВЕТИ ЂОРЂЕ (грч: Εντερλέζι) (23. април),
по бројности свечара на четвртом месту слава код Срба, иза Никољдана, Аранђеловдана и Јовањдана. Празник је посвећен Св. великомученику Ђорђу који је рођен у имућној хришћанској породици у Кападокији. За овоземаљског живота био је трибун у војсци цара Диоклецијана (284-305). Када је цар покренуо нови талас прогањања Хришћана, Св. Ђорђе пред свима признаде своју веру и одби да учествује у прогонима. Због тога би бачен на најстрашније муке и уморен разапет на точку. Бог му подари моћ да помаже у беди и невољи сваком Божијем створу који му се обрати молитвом, па се зато овај светитељ често јавља у сновима оних који га призивају, даје им савете или чини разна чуда и спасења.
Начин прослављања

Ђурђевдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретна слава, али се ипак помера уколико падне на Велики петак, Велику суботу или Васкрс, и то на други дан после Васкрса.

Грчка реч Εντερλέζι (ентерлези) је ромског порекла и оригинално означава почетак пролећа. Ђурђевдан је велики празник Рома који живе у српским земљама, без обзира да ли су Хришћани или мухамеданци. Исто тако, Ђурђевдан славе и Горанци из области јужне српске покрајине Косово и Метохија, који су у 18. веку отпали од Православља у мухамеданство, али су задржали неколико хришћанских обичаја, и међу њима и прослављање Ђурђевдана.

Свети Ђорђе се на икони, која је најчешће у употреби оних славара који славе Ђурђевдан, слика у војводском оделу, на коњу, како дугим копљем пробада аждају, а у позадини стоји једна женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе је својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао јој смртни удар, јер убрзо после његовог страдања, цар Константин Велики је учинио крај прогонима Хришћана и успоставио Хришћанство као званичну веру у римској империји. Женска прилика је царица Александра, а може се сматрати да она представља младу Христову Цркву, коју је Свети Ђорђе избавио од незнабожачке аждаје, након чега је она добила слободу да се развија. Због победе над многобоштвом, Светог Ђорђа зову и победоносцем, и многи су га владари и војници призивали у помоћ; чак је у Русији био установљен и орден за војне заслуге - Крст светог Ђорђа, који је по рангу и важности био други, одмах после ордена Светог Андреја.

Народни обичаји

Код Срба је Ђурђевдан велики празник. На Ђурђевдан се устаје рано и одлази на уранак ван града или села. Обично је то пропланак или ливада поред потока или реке. Бере се биље, плету венчићи, игра, пева, уз обавезно јагње на ражњу. Ако је време погодно, добро је окупати се у реци. Жене у планинским крајевима пре сунца иду у планине и беру: коприву, копитњак, цисачу, омилен, одолен, петлову кресту, петлово перо, ђурђевак, поврату, оман, бриздавац, млечику, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватницу, дебелицу, вратич, крављачу, подбел, навалу, козлац, гороцвет, кукурек, мечју шапу и наломе гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде у траве кћерке, а свекрве снахе, па им показују која је која трава. Све то умешају у мекиње и нахране овце.

Убрано биље, корење, лишће и коприва плету се и у венац. Увеже се конопцем и обично стави у кухињу. Понегде жене наберу врбове хране и опашу се њима. Мушкарци врбово пруће односе на њиву. Многи до тог дана неће да спавају у природи, а од тада као да се потпуно опусте и препуштају природи с поверењем, јер је зима прошла. Тога дана се обично руча у природи, најчешће ћевап на ражњу, преврео сир, млади лук и барена јаја. Ђурђевдан је и легендаран као дан пролећног окупљања хајдука - "Ђурђев данак, хајдучки састанак". Понегде постоји обичај који се зове "Ђурђевдански уранак", када народ рано ујугру излази у природу, тамо доручкује и проведе време у расцветалој природи. Уочи Ђурђевдана и Митровдана, треба да буде свако код своје куће, јер су ови дани глава од године.

У селу Даросави у Шумадији домаћин устане пре зоре и одлази на њиву где забада крстиће од лескове гране, а жене ките кућу венцима од млечике, ђурђевка, у које обавезно уплету и понеку гранчицу граба и селена. Венци се плету и у Водицама, Поповом пољу, таковским селима и многим другим крајевима. Обично се стављају по капијама, торовима и шталама. Венци се у Чачку такође праве, али се не уносе у кућу. Девојке из Поповог поља поране и одлазе у групама, уз цику и весеље, да се ваљају по младоме житу. Праве љуљашке и то најчешће на дреновом дрвету. После одлазе у брда где беру зановети, зверице, рибице, повратића и још неке траве.

Многобројни су обичаји и код сточара. Тада се изгони стока на катуне или бачије, где остаје све до краја лета. Пре него што се стока потера, врши се прва мужа. У селима на Влашић планини, при ђурђевданском изгону чобанин легне на врата тора и пушта да га овце прескачу. Уобичајено је и клање јагњета за Ђурђевдан. У Шумадији је то унапред одабрано и празнику намењено, а у Јабланици са јагњадима одлазе на уранак на планину Треску, на коју тада врше и први изгон стоке.

Ђурђевдан је, по народној песми, био Крсна слава Марка Краљевића и властелина Мрњавчевића. Крсно име Светог Ђорђа прослављали су и црногорски владари из династије Петровића.