петак, 27. новембар 2020.

Почетак Божићног поста (28.новембар)

Вишенедељни божићни пост, којим се верници Српске православне цркве припремају за прославу Божића, почиње у суботу 28-ог новембра и траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара.
Верници Српске православне цркве почињу вишенедељни божићни пост којим се припремају за прославу једног од највећих хришћанских празника – Божића, рођења Исуса Христа.



Божићни пост траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара, и подразумева уздржавање од мрсне хране, али и лоших дела.

Током божићног поста, до 31. децембра, понедељком, средом и петком пости се на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом на риби.

У последњој недељи поста, понедељком, средом и петком пости се на води, а уторком, четвртком, суботом и недељом на уљу.

Према тумачењу владике Николаја Велимировића, пост се састоји од уздржавања од мрсне хране, злих мисли, похотних жеља и рђавих дела, као и у умножавању молитава, доброчинстава и ревносном упражњавању хришћанских врлина, јер је подвиг поста телесни и духовни.

Циљеви су, поучава владика Николај "очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а све ради прослављања Бога и поштовања његових светитеља".

петак, 30. октобар 2020.

СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ (31.октобар)

Српска православна црква и њени верници данас прослављају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског.
Свети Лука је аутор једног од четири Јенвађеља, а сматра се и оснивачем хришћанског иконописа, пошто је живописао три иконе Пресвете Богородице и иконе Светих апостола Петра и Павла.
Овај светитељ био је родом из Антиохије. У младости је изучио грчку филозофију, медицину и живопис.
У време Христове делатности на земљи, Свети Лука дође у Јерусалим, где виде Спаситеља лицем у лице, чу његову спасоносну науку и би сведок чудесних дела његових.
Поверовавши у Господа, Свети Лука би уврштен у Седамдесет апостола. Заједно са Клеопом видио је васкрслог Господа на путу за Емаус. По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се вратио у Антиохију и постао сатрудник апостола Павла.
Са апостолом Павлом путовао је у Рим обраћајућу Јевреје и незнабошце у веру Христову. На молбу хришћана написао је Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти апостола Павла проповедао је по Италији, Далмацији и Македонији.
Имао је 84 године, када га идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једну маслину у Теби Беотијској. Чудотворне мошти Светог Луке пренесене су у Цариград у време Констанција, сина Константиновог.
Свети Петар Цетињски био је митрополит црногорски. Рођен је 1749. у селу Његуши. Ступио је у монашки чин у својој 12. години. Године 1782. постаје митрополит и господар Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је свом народу.
Радио је на помирењу завађених племена и бранио земљу од освајача. Прославио се победом над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Иако је био кнез, живео је као прост монах у једној тескобној келији. Упокојио се 31. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.

понедељак, 26. октобар 2020.

Света Петка (27.октобар)

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11.
века.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.

Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

понедељак, 19. октобар 2020.

Срђевдан (20.октобар)

Срђевдан - крсна слава посвећена Св. Срђу (Сергију, на лат. Sergius) и Вакху (на лат. Bachus), који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку. Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.

Под царем Јустинијаном I (527 - 565),који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку. Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

недеља, 18. октобар 2020.

ТОМИНДАН (19. октобар)

ТОМИНДАН - СВЕТИ ТОМА (19. октобар), по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и "неверни Тома", јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

уторак, 13. октобар 2020.

Покров Пресвете Богородице (14.октобар)

Покров Пресвете Богородице је хришћански црквени празник када црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћанскога рода.

Манастир Ђунис

Конкретан догађај који се тога дана спомиње и празнује десио се према хришћанском вјеровању 1. октобра 911. године у време цара Лава Мудрога (или Философа). Служенно је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. Према хришћанском вјеровању, у четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање показао је руком Епифанију блаженом, и упитао га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!".

недеља, 11. октобар 2020.

СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК - МИХОЉДАН (12.октобар)

МИХОЉДАН - СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК, по бројности свечара на тринаестом Михољдан. Свети је рођен у Коринту и у младости се посветио Богу и вери. Св. Јефтимије га запази и прозре као будућег великог духовника те узе под своје окриље. Св. Киријак је за себе говорио да откако је монах, сунце га није видело да једе нити да се гневи на неког. Црква га сматра за велико светло, стуб Православља и дику монаштва. Он је моћни исцелитељ болесних и благи утешитељ тужних. Поживео је дуго, а упокојио се у Господу 557. године.
месту слава код Срба. Празник је посвећен Св. Киријаку Отшелнику, кога народ зове Св. Михољ, те отуд назив празника -

Начин прослављања

Михољдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник, кога понајвише славе Православни на приморју, јер он је заштитник морепловаца

понедељак, 05. октобар 2020.

Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (06.октобар)

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

уторак, 29. септембар 2020.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија (30.септембар)

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.



Тропар (глас 4):
Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

субота, 26. септембар 2020.

КРСТОВДАН (27.септембар)

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН (грч: Η Ύψωσις του Τιμίου Σταυρού), велики непокретни празник који се слави два пута током године: 5. јануара и 14. септембра. У те дане се прослављају два догађаја. Први је проналазак Часнога крста у IV веку, који је пронашла царица Јелена. Други је повратак Часнога крста у Јерусалим, пошто су га у својим освајањима отели и однели Персијанци. Крст је повратио цар Ираклије у VII веку. Празник је почео да се прославља од 326. године, када је и пронађен.

Проналажење крста

Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по савету Патријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једног Јеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.

Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многе Хришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узме крст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.

Иконографски приказ

Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.

Начин прослављања

Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.

Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.

Народни обичаји

На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

уторак, 22. септембар 2020.

Свети Јоаким и Ана (22.септембар)

Свети праведни Јоаким бејаше из колена Јудина, из дома цара Давида. Родослов његов је овакав: од сина Давидова Натана роди се Левиј, Левиј роди Мелхија и Панфира, Панфир роди Варпафира, а Варпафир роди Јоакима оца Пресвете Богородице.

Свети Јоаким живљаше у граду Назарету Галилејском и имађаше жену Ану из колена Левијина, од рода Аронова, кћер свештеника Матана, који је живео пред царовање Ирода, сина Антипатрова. Овај свештеник Матан имађаше жену Марију, из колена Јудина, из Витлејема, и роди с њом три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију: Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима.

Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.

Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.

Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.

Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?

Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.

Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?

Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.

Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.

У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти

благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.

Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.

И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.

Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.

Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.

О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.

четвртак, 10. септембар 2020.

Усековање главе Светог Јована Крститеља (11.септембар)

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвечен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такоће био тражен од Ирода, али је његова мајка Јелисавета побегла са њим у пустињу, де се упокојила након честрдесет дана. У исто време, његов Отац Захарија био је убијен од Иродових слугу, у Храму.
Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)
Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.
Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:
„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)
Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његво подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.
Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.
Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећу у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.
Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).
Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.
Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушалу су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такоће и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле доготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).
Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.
Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.
Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)
Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узалзећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.
Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).
Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.
Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.
 „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).

уторак, 18. август 2020.

Преображење Господње (19.август)

''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму.
Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)
Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.
На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.
Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.

субота, 08. август 2020.

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН (09.август)

Свети великомученик Пантелејмон (грч. Παντελεήμων = пун самилости, свеосећајан) родом је из Никомидије (данашњи град Измит у Турској), од оца незнабошца и мајке хришћанке. Као младић, изучио је лекарске науке. Једнога слепца, којег су лекари узалуд лечили, он излечи именом Христовим. Лекари га оптужише цару Максимијану, пред којим се он објави хришћанином и пред ким на исти начин као и слепца излечи једног одузетог човека. Цар Светог Пантелејмона стави на муке, али Господ му се јављао неколико пута и исцељивао га је. На крају, на губилишту, он клече на молитву. Џелат га удари мачем по врату, али мач се поломи. И није га могао посећи док није завршио молитву и сам рекао да га посеку.

Свети Пантелејмон је пострадао 304. године. Мошти су му чудотворне. Призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу.

По њему је 1996. године у Крагујевцу код насеља Станово подигнута црква. Посвећени су му бројне цркве и манастири.

Света великомученица Параскева Римљанка - Трнова Петка (08.август)

Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.

Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви.

Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.

Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.

Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.

Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.

Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

понедељак, 03. август 2020.

Марија Магдалена - Блага Марија (04.август)

Блага или Блажена Марија спада у непокретне празнике и иако нема "црвено слово" у црквеном календару, тога дана се, као ни на Огњену Марију или Свету Петку ништа не ради у кући нити у пољу.

Марија Магдалена у Житијама светих помиње се као "мироносница равноапостолска", родом је из горских предела Сирије, око града Магдале, због чега је и добила име Магдалена.

У својој младости је била грешница, али ју је Исус избавио од грехова, а касније је постала његова ученица, пратила га и слушала његове проповеди.

Заједно са Пресветом Богородицом туговала је пред распетим Христом на Голготи и три пута је посетила његов гроб.

Према јеванђељима, после Васкрсења Господ јој се два пута јавио, док се у предању тврди да је посетила Рим, где је цару Тибетију даровала црвено бојено јаје и поздравила га речима: "Христос васкресе!"

Блага Марија је, по народном веровању, сестра Светог Илије Громовника.

недеља, 02. август 2020.

Свети пророк Илија - ИЛИНДАН (02.август)

Био је родом из Ароноба из града Тесвита. По предању, када се Илија родио, његов отац Сабах је видео око њега анђеле који га повијају огњем и хране пламеном, што је било знамење његовог пламеног карактера и силе огњене. Младост је провео у дубоком размишљању и молитви, често сам у пустињи.

Тадашњи цар Ахав, под утицајем своје жене Језавеље, беше напустио веру Мојсијеву и уместо Јехове славио туђе богове. Пророк Илија супротставио се цару пребацивши му отпадништво и пророковао сушу и глад због слављења туђих богова. Чинио је чуда кроз која је Бог показивао Израиљцима своју праведност. Због неправди коју је цар чинио народу и грамзивости Илија му је прорекао да ће њему и његовој жени пси лизати крв после смрти, што се и обистинило.

„Пророк Илија ишао је по Ханану у пратњи свог ученика Јелисија. Кад стигоше у Јерихон, на очи педесет других пророка, удари плаштом по Јордану и вода се раздвоји на две стране. Кад пређоше на другу обалу, подиже се грдан вихор, огњена кола са огњеним коњима раставише их и у вихору однесоше Илију на небо“. Свети Илија, према томе, није умро већ је жив отишао на небо.

Пророци

Пророци нису имали ничег заједничког са врачима. Они нису живели од прорицања будућности и врачања. То су били мудраци, народни учитељи, како би данас рекли — друштвени и политички радници. Они су стварали и проповедали више религиозне концепције засноване на личној моралној одговорности човека пред Богом. Пророци су истицали етичке вредности религије, у којој нису важни ритуал и церемонија, а чија суштина је у томе да људи буду у души праведни и богобојни. Својим радом пророци су утрли пут настанку хришћанства.

Свети Илија код Срба
Свети Илија као Перун Громовник.

Срби су преласком у хришћанство многе особине свог старог бога Перуна, који је управљао муњама и громовима, пренели на Светог Илију. По народној традицији, Свети Илија се вози на ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен. Грмљавина је тутњава његових кола којима се он вози по небу и облацима. На иконама се Свети Илија представља или како на ватреним колима иде на небо, или како држи нож у руци као знак да је њиме поклано 450 лажних Валових зреца на брду Камил или како седи у пећини где се склонио од охолог цара Ахава, а гавран му доноси храну.

Дан Светог пророка Илије се обележава 20. јула по јулијанском календару, а 2. августа по грегоријанском календару.

субота, 23. мај 2020.

Свети Кирило и Методије (24.мај)

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син
Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова. Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се. На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик. Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу. Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Кирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Кирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Кирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.




Молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

четвртак, 21. мај 2020.

Свети Николај Чудотворац - Николаји (22.мај)

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме.

У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају.

Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

Светог оца Николаја

Четир' стране света славе
Ко витеза силне вере.
Вере Божје, вере праве.
Од колевке Богу предан,
Од колевке све до краја;
Па прослави и Бог њега -
Свога верног Николаја.
За живота славан беше,
A пo смрти још славнији,
Моћан беше и на земљи,
A ca неба још моћнији.
Светла духа, чиста срца,
Он храм беше живог Бога:
Народи га зато славе
Kao свеца чудеснога.
Богат славом Николаје.
Он свечаре своје воли,
Пред престолом вечног Бога
За њихно се добро моли.
Благослови, Николаје,
Благослови људе твоје,
Што пред Богом и пред тобом
На молитви смерно стоје.

На иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије, патријарх цариградски, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, a од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града." To je први случај.

Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово, Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.

субота, 16. мај 2020.

Спасовдан (17.мај)

СПАСОВДАН (грч: Αναλήψεως - Вазнесење), велики покретни празник Господњи, који се слави 40 дана после Васкрса (ДАп 1,4-11), и то у четвртак шесте седмице по Пасхи. У почетку се није славио као посебан празник, него је цела Педесетница сматрана великим празником са више успомена. До одвајања у посебан празник дошло је у IV веку. Литургијски се прославља Христово вазнесење на Небо и седање са десне стране Оца, што се десило у Витинији (Мк 16-19), (Лк 24,50-52), (ДАп 19). Празник Вазнесења наглашава важну улогу Апостола. Христос је остао човек све док није наложио ученицима да наставе Његову мисију.

На иконама, празник се представља на следећи начин: Усред маслињака, Апостоли гледају навише чудећи се, а у средини је Богородица. Са сваке стране уз Богородицу стоје Анђели у белом, показујући Апостолима вазнелог Христа који седи на облацима у мандорли и бива вазнет на Небо, придржаван од два Анђела одевена често у златну одећу. Вазнесење се најчешће слика у куполи или на олтарском своду. Најмонументалнија представа овог празника сачувана је у Светим Апостолима у Пећи (XIII век).

Народни обичаји

Ово је сточарски и ратарски празник који се слави и као Крсна слава, али и као завет за читаво село. У Републици Српској се излази изван села па се прославља на врховима брда или сеоским игралиштима. У селу Прањани, код Чачка, црква слави овај дан па се тог дана око цркве приређује велики вашар и народно весеље. У истом селу ујутру се праве дрвени крстићи од лескових гранчица и стављају у њиве, ливаде, на куће, торове и изворе. Млади у Шумадији изјутра одлазе у брда и беру девесиље које после стављају око карлица са млеком. После одлазе на ливаде са девојкама где беру и друго цвеће. Ту се развија коло и играју сеоске игре. На овакве игранке се често долазе и из других мањих села.

У Поповом пољу и околним селима, Спасовдан сматрају за сточарски празник па се тог дана највише посвећују стоци. Чобани изгоне стоку пре сунца, успут наберу ковиља, везују за јасенов прут, који затакну у зид око врата на тору. Уочи овог празника пуштају јагањцима и јарићима да сисају. После подне, кад враћају стоку, сточари обилазе око читавог села, а свака јача кућа закоље јагње или јаре па се одлази до цркве где се у порти заједно руча.

На Спасовдан у многим селима иде литија односно крстоноше. Раније, литија је кретала из цркве и правила круг, опход око села. Кад обиђу цело село враћају се цркви одакле су и пошли. После тога се за све учеснике организује заједнички ручак. Данас, литија не излази из порте и обилази само око цркве. Близу Вишеграда постоји брдо звано Спасово, а изнад Будве је брдо Спас. Оба брда су места окупљања сељана и грађана из околине на Спасовдан. Крст као обележје је саставни део спасовданског ритуала. Праве га од леске и стављају на разна места; у Републици Српској, крстиће стављају на врхове старих стабала; у Доњој Гружи на средини села пободу велике спасовданске крстове.

Многе цркве су у Србији за време владавине династије Обреновића посвећиване Спасовдану, што је имало символичан смисао подизања националне свести српског народа.

среда, 13. мај 2020.

Свети пророк Јеремија (14.мај)

Свети пророк Јеремија је рођен шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је пророковати у петнаестој години за време владавине цара Јосије. Пророковао је покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима. За време тога цара Јосија су хтели да убију огорчени великаши. Цару Јоакиму је прорекао, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. да ће се избацити мртав ван Јерусалима, и да ће му се тело дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога је Јеремија бачен у тамницу. Пошто није могао да пише у тамници, Јеремија је позвао Варуха, који је стајао код прозорчића тамнице док му је Јеремија диктирао. Када је цару прочитано ово пророчанство, гневан цар је узео хартију и бацио је у ватру. Када се испунило Јеремијино пророчанство он се ослободио тамнице. Потом је цару Јехонији прорекао, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и догодило. Под царем Седекијом ставио је Јеремија јарам на свој врат и ишао кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија је узео цео лонац у руке и разбио га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци су заузели Јерусалим, цара Седекију убили, град опљачкали и разорили, а огроман број Јевреја посекли у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај лонац. Јеремија је са левитима узме ћивот из храма и однео га на брдо Нават, где је Мојсије умро, и ту га скрио у једну пештеру. Огањ из храма скрио је у један дубок бунар. Приморан је од неких Јевреја да иде са њима у Мисир где је проживео четири године, и тада је од својих сународника камењем убијен. Мисирцима је прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино је пренето и сахрањено у Александрији.

Српска православна црква слави га 1. маја по црквеном, а 14. маја по грегоријанском календару.

понедељак, 11. мај 2020.

Свети Василије Острошки Чудотворац (12.мај)

ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ
- свети, Митрополит источно-херцеговачки; чудотворац манастира Острога, неуморан у подвизима молитве и поста; велики светитељ Српске Православне цркве коме многи народ одлази на ходочашће са молитвама за оздрављење; угодник Божији чијим заступништвом се спасава свеколики народ; чудотворац чија чудеса се не могу избројати. Црква га слави 29. априла.
Житије

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је у манастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране Патријарха Макарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је по Василију Великом).

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је и цркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељу манастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељево нетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су мошти склањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Народ је Василија Острошког још за живота сматрао светитељем и одавао му велико поштовање. Имао је дар прозорљивости, а остало је забележено његово предвиђање дато насилнику, кнезу Раичу из Рожаца, да ће изгубити сву шесторицу синова, што се ускоро и догодило. Кнез је потом, као покајник, отишао оцу Василију, на шта га је овај уверио да ће имати бројно мушко потомство. И ове речи су се оствариле. По упокојењу, Светитељ је сахрањен испод цркве Светог Ваведења Мајке Божије, а његов гроб су походили многи поклоници, сведоци бројних чуда која су се дешавала.

Поклоници непрестано долазе у великом броју, из свих крајева где живи српски народ, а и из иностранства Острошком Чудотворцу. На велике празнике се некад окупи и по десет или двадесет хиљада људи. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин дан, Петровдан, Илиндан и дан Успења Пресвете Богородице. Многи децу крсте баш испред моштију Свечевих, називају их његовим именом, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење.

Велики број Поповаца слави Светитељев дан као своју Крсну славу. Неки се на Св. Василија заветују због своје болести, или болести у кући, да ће на Духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи. Онај ко се заветује да посети манастир и поклони се моштима Св. Василија, наредног дана започиње заветни пост. Неки једнониче (једу једном дневно), а у манастиру се сви причешћују.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље.

У народним причама, Василије је потпуни праведник. Прича раширена у Херцеговини казује следеће.. Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са неким калуђером. Једног дана кад је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да огрне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ вирећи иза капија и прозора злурадо подсмехивао, јер су мислили да су тачне гласине које су се шириле. Кад Василије заврши службу Божију у пуној цркви, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола, што она и учини. Девојка се појави у пуној девојачкој лепоти пред занемелим народом. Све утихну и мук завлада храмом. Тада повика Василије: "Да Бог да, да оно место препукло, ђе он стајао, ко је први изнио и потворио!" Истог часа пуче „грчка плоча" испод неког коме би име Раде Михић. И данас у тој цркви показују сломљену плочу и причају ову причу.

Друга прича се односи на једну следбеницу латинске јереси из Хрватске која је отишла у Острог због болести којој лека није налазила већ пуне две године. Другог дана боравка у манастиру, девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их моштима светитеља. Кад се вратила кући, мајка и отац је изгрдише што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан, кад се пробуди, на јастуку поред ње стајаше огрлица, али јој се тог јутра и болест поврати.


Молитва Светитељу

Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала грехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, речима, делима и пропуштањем Те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству.

Погледај и ублажи болове и патње душе и тела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај грехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у векове векова, Амин.

четвртак, 07. мај 2020.

МАРКОВДАН (08.мај)

Православна црква је 8. мај посветила  јеванђелисту Марку, једном од седамдесеторице апостола, који је у свом јеванђељу, за које се сматра да је најстарије, описао живот и страдање Христово, иако директно Спаситеља није упознао. 

О њему, пре него што је постао апостол, не знамо готово ништа. Св. Петар га је поставио за епископа Пентапоља, а потом чувене Александрије, где је мученички пострадао 68. године. Последње речи су му биле: У руке Твоје, Господе, предајем дух свој!

Светог Марка Александријска патријаршија слави као свог заштитника. Његове мошти су пренели Млечани у Венецију у деветом веку, где му је подигнута велелепна катедрала. Отуда је био и заштитник Млетачке републике. 1972. године мошти апостола су враћене у Александрију.

Данашњи празник није заповедан, неке породице славе своју крсну славу, има цркава и манастира, који га прослављају као свог небеског заштитника. Међу њима је и храм св. Марка на Ташмајдану у Београду, који је један од већих храмова код нас. Зидан је у периоду од 1931. до 1940, на месту старог од 1835. године. У иконографији се овај апостол увек представља са гушчијим пером у руци, како пише јеванђеље. Не ретко, крај њега је лав, са или без крила. Као свог патрона славе га писари, зидари, грађевинари и стаклари.

уторак, 05. мај 2020.

Ђурђевдан (06.мај)

ЂУРЂЕВДАН - СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ, СВЕТИ ЂОРЂЕ (грч: Εντερλέζι) (23. април),
по бројности свечара на четвртом месту слава код Срба, иза Никољдана, Аранђеловдана и Јовањдана. Празник је посвећен Св. великомученику Ђорђу који је рођен у имућној хришћанској породици у Кападокији. За овоземаљског живота био је трибун у војсци цара Диоклецијана (284-305). Када је цар покренуо нови талас прогањања Хришћана, Св. Ђорђе пред свима признаде своју веру и одби да учествује у прогонима. Због тога би бачен на најстрашније муке и уморен разапет на точку. Бог му подари моћ да помаже у беди и невољи сваком Божијем створу који му се обрати молитвом, па се зато овај светитељ често јавља у сновима оних који га призивају, даје им савете или чини разна чуда и спасења.
Начин прослављања

Ђурђевдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретна слава, али се ипак помера уколико падне на Велики петак, Велику суботу или Васкрс, и то на други дан после Васкрса.

Грчка реч Εντερλέζι (ентерлези) је ромског порекла и оригинално означава почетак пролећа. Ђурђевдан је велики празник Рома који живе у српским земљама, без обзира да ли су Хришћани или мухамеданци. Исто тако, Ђурђевдан славе и Горанци из области јужне српске покрајине Косово и Метохија, који су у 18. веку отпали од Православља у мухамеданство, али су задржали неколико хришћанских обичаја, и међу њима и прослављање Ђурђевдана.

Свети Ђорђе се на икони, која је најчешће у употреби оних славара који славе Ђурђевдан, слика у војводском оделу, на коњу, како дугим копљем пробада аждају, а у позадини стоји једна женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе је својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао јој смртни удар, јер убрзо после његовог страдања, цар Константин Велики је учинио крај прогонима Хришћана и успоставио Хришћанство као званичну веру у римској империји. Женска прилика је царица Александра, а може се сматрати да она представља младу Христову Цркву, коју је Свети Ђорђе избавио од незнабожачке аждаје, након чега је она добила слободу да се развија. Због победе над многобоштвом, Светог Ђорђа зову и победоносцем, и многи су га владари и војници призивали у помоћ; чак је у Русији био установљен и орден за војне заслуге - Крст светог Ђорђа, који је по рангу и важности био други, одмах после ордена Светог Андреја.

Народни обичаји

Код Срба је Ђурђевдан велики празник. На Ђурђевдан се устаје рано и одлази на уранак ван града или села. Обично је то пропланак или ливада поред потока или реке. Бере се биље, плету венчићи, игра, пева, уз обавезно јагње на ражњу. Ако је време погодно, добро је окупати се у реци. Жене у планинским крајевима пре сунца иду у планине и беру: коприву, копитњак, цисачу, омилен, одолен, петлову кресту, петлово перо, ђурђевак, поврату, оман, бриздавац, млечику, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватницу, дебелицу, вратич, крављачу, подбел, навалу, козлац, гороцвет, кукурек, мечју шапу и наломе гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде у траве кћерке, а свекрве снахе, па им показују која је која трава. Све то умешају у мекиње и нахране овце.

Убрано биље, корење, лишће и коприва плету се и у венац. Увеже се конопцем и обично стави у кухињу. Понегде жене наберу врбове хране и опашу се њима. Мушкарци врбово пруће односе на њиву. Многи до тог дана неће да спавају у природи, а од тада као да се потпуно опусте и препуштају природи с поверењем, јер је зима прошла. Тога дана се обично руча у природи, најчешће ћевап на ражњу, преврео сир, млади лук и барена јаја. Ђурђевдан је и легендаран као дан пролећног окупљања хајдука - "Ђурђев данак, хајдучки састанак". Понегде постоји обичај који се зове "Ђурђевдански уранак", када народ рано ујугру излази у природу, тамо доручкује и проведе време у расцветалој природи. Уочи Ђурђевдана и Митровдана, треба да буде свако код своје куће, јер су ови дани глава од године.

У селу Даросави у Шумадији домаћин устане пре зоре и одлази на њиву где забада крстиће од лескове гране, а жене ките кућу венцима од млечике, ђурђевка, у које обавезно уплету и понеку гранчицу граба и селена. Венци се плету и у Водицама, Поповом пољу, таковским селима и многим другим крајевима. Обично се стављају по капијама, торовима и шталама. Венци се у Чачку такође праве, али се не уносе у кућу. Девојке из Поповог поља поране и одлазе у групама, уз цику и весеље, да се ваљају по младоме житу. Праве љуљашке и то најчешће на дреновом дрвету. После одлазе у брда где беру зановети, зверице, рибице, повратића и још неке траве.

Многобројни су обичаји и код сточара. Тада се изгони стока на катуне или бачије, где остаје све до краја лета. Пре него што се стока потера, врши се прва мужа. У селима на Влашић планини, при ђурђевданском изгону чобанин легне на врата тора и пушта да га овце прескачу. Уобичајено је и клање јагњета за Ђурђевдан. У Шумадији је то унапред одабрано и празнику намењено, а у Јабланици са јагњадима одлазе на уранак на планину Треску, на коју тада врше и први изгон стоке.

Ђурђевдан је, по народној песми, био Крсна слава Марка Краљевића и властелина Мрњавчевића. Крсно име Светог Ђорђа прослављали су и црногорски владари из династије Петровића.

субота, 21. март 2020.

Младенци (22.март)

Младенци се празнују 22. марта а посвећени су успомени на страдање светих четрдесет Мученика Севастијских, који су за Христову веру пострадали 320. године. Сви ови мученици беху младићи, па је наш народ тај дан узео као празник на који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на започетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Младе домаћице тога дана дочекују госте у својој кући и показују своје умеће и спретност домаћице. Овде ваља напоменути да Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овог дана, мора бити посна, ради здравља и напретка деце младих супружника.

Младенце славе супружници у првој години брака, они који су се венчали после 22.марта претходне године. На тај дан млади тек венчани примају госте у свој дом, који им доносе поклоне и на тај начин помажу на почетку њиховог брака и живота. Младе домаћице дочекују госте и показују своје умеће и спретност.

Старински обичаји
На овај дан жене устају рано и месе четрдесет колачића, који се називају младенчићи и који симболизују дуг, срећан и сладак живот.  Пеку их, премазују медом,  нуде децу и све који пре подне долазе у кућу. На младенце је добро јести мед, кувану коприву и зеље да би се очистила крв.

субота, 07. март 2020.

Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља (08.март)

Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене
Иродове.

Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Желећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. На овај дан се зато прославља прво и друго „Обретеније главе светог Јована Крститеља“ као помен на ове догађаје. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, "Јован не учини ниједно знамење" (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (види 7. јануар; 25. мај; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

Српска православна црква слави овај празник 24. фебруара по црквеном, а 8. марта по грегоријанском календару.