недеља, 21. новембар 2010.

Данас је Аранђеловдан, слава многих Срба

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНГЕЛ МИХАИЛО (21.новембар) по бројности свечара на другом месту слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.


Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".

уторак, 16. новембар 2010.

СИМБОЛ ВЕРЕ

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља,
Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог;
И у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног,
од Оца Рођеног пре свих векова;
Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог,
рођеног, а не створеног, Јединосуштног Оцу, кроз Кога је све постало.
Који је ради нас људи и ради нашег спасења
сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао, и погребен,
и Који је васкрсао у трећи дан по Писму,
и који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца,
и Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима,
и Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа Животворнога,
Који од Оца исходи
и Који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави,
Који је говорио кроз пророке.
У једну свету, саборну и апостолску цркву;
Исповедам једно крштење за опроштење грехова,
чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.
Амин.

Данас је слава Светог великомученика Георгија (Ђурђиц)

Св. великомученик Георгије - Ђурђиц

Празник Светог великомученика Георгија - Ђурђиц (16.новембар), слава или преслава многих српских места и породица. Празник Светог Георгија (Ђурђевдан) се слави 6.маја, а јесења слава је у спомен преноса моштију Светог Ђорђа (Георгија) из Никомидије у Лиду палестинску.
Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу. За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене. Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

уторак, 09. новембар 2010.

Проскомидија


ПРОСКОМИДИЈА (грч: Προσκομιδή - приношење; жртвеник, предложеније, проскомидијарион, протезис, "мали олтар"), у Православном храму, део олтарског простора: код мањих храмова је у облику нише, а код већих - просторија (некада, у појединим случајевима била је одвојена иконостасом), северно од часне трпезе за похрањивање богослужбених предмета, чување и припрему часних дарова за чин Евхаристије, такође и као жртвеник на коме се спремају, освећују часни дарови (поред жртвеника је умиваоник над којим свештеник пере руке пре богослужења).
Према тумачењима, символично представља Витлејем и пећину - место Рођења Христовог, такође и јасле новорођеног Христа, али и Голготу на којој је распет. Први део Литургије Јована Златоустог и Василија Великог јесте припрема просфоре и вина - часних дарова за Литургију и Евхаристију. Између осталог, проскомидија символизује обред представљања безгрешног зачећа и Христове назаретске године живота (због чега се, у олтарском простору врши при затвореним дверима иконостаса навученој катапетазми - изван погледа верних, као што је и прво време Христовог живота протекло незапажено од његових савременика). 

 
Исецање више Агнеца,
припрема за
Литургију пређеосвећених дарова



Ток проскомидије
Уливање вина у путир

Свештеник који ће тог дана служити Литургију, улази у храм и чита пред иконостасом молитве, целива иконе и улази у олтарски простор. Ту целива Свето Јеванђеље, престо, облачи свештене одежде, пере руке и одлази у северну одају олтарског простора. Стаје пред жртвеник, узима прву просфору и копље и осењује је крсним знаком. Читајући молитве из књиге пророка Исаије о Христу, исеца Агнец из средишњег дела, ставља га на средину дискоса, расеца са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем. Потом улива вино и воду у путир, и из друге просфоре вади троугласту честицу у част Пресвете Богородице Марије, и ставља десно од Агнеца на дискос. Из треће просфоре вади девет чесица, у спомен: пророка, Апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, и ставља лево од Агнеца, у три реда. Из четврте просфоре вади честице за живе, из пете за упокојене чланове Цркве, и ставља са доње стране Агнеца. У току Литургије, Агнец након призива Светог Духа, постаје Тело Христово, и заједно са вином које је постало Крв Христова, употребиће се за Причест свештеника и верних. Остале честице се после Причести стављају у путир, где се налази још Крви Христове, да би Крв очистила све грехе оних чија имена је свештеник споменуо током вађења честица. Након тога, свештеник благосиља кадионицу, кади звездицу и ставља је на дискос. Потом кади покрове, ставља их преко дискоса и путира, и све заједно прекрива воздухом. Уз све то, говори молитве Богу да прими тако припремљене дарове, и да помене оне који су принели те дарове. На крају проскомидије, свештеник кади олтар и цео храм.
Символика обреда проскомидије условила је иконографски програм самог простора у храму где се врши, с темама које истичу време пре Оваплоћења Христа (Логоса) и његове искупитељске жртве.
Ако Свештеник служи без ђакона, не говори ђаконове речи на Проскомидији, и на Литургији пред Јеванђеље, нити његове речи. Говори само јектеније и оно што је у чину изложено. Ако више свештеника саборно служи, чин Проскомидије врши само један од њих, а остали служитељи не говоре ништа засебно од Проскомидије, осим што помињу имена живих и преминулих Православних Хришћана.

понедељак, 08. новембар 2010.

ИКОНОСТАС


ИКОНОСТАС (грч: εικονοστάσιο: είκών - слика и στάσις - положај), дрвена, камена, зидана, ређе метална преграда, украшена иконама која дели наос цркве од олтарског простора, односно одваја простор намењен посвећенима од оног у коме се током богослужења налазе верници, чинећи у символичном смислу границу између два дела недељиве Цркве - видљиве и невидљиве, земаљске и небеске; преграда која символизује одвојеност "горње одаје" у коју се Исус Христос са Апостолима склонио од света током Тајне вечере

ИКОНОСТАС


Освећење

Иконостас се, као и све иконе, освештава молитвама свештеника или Епископа и кропљењем светом водом. Пре освећења, свете иконе, иако су већ и посвећене Богу и божанском, иако су у неком смислу већ освећене захваљујући свом духовном садржају и смислу, ипак остају само дела људских руку. Чин освећења очишћује та дела људских руку и преноси им Црквено прихватање и благодатну силу Светога Духа

Освећени иконостас због тога није само објекат молитвеног созерцања, него и објекат саме молитве. Ка ликовима на иконостасу, верујући се обраћа с прозбама за земаљске и духовне потребе и према мери вере и Божијег промисла, добија оно што тражи. Између верујућих и светитеља, изображених на иконостасу, успоставља се жива веза узајамног општења, која није ништа друго до веза и општење небеске и земаљске Цркве. Небеска, тријумфална Црква, представљена иконостасом, указује делатну помоћ земаљској, војујућој или странствујућој Цркви (како се обично назива).