недеља, 17. март 2024.

Почетак Васкршњег поста (18.март)

Беле покладе, 1 дан пред почетак Великог поста   

           Васкршњи пост, назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 
           Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
           Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

 
Начин поста

           Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

петак, 8. март 2024.

Велике (зимске) задушнице (06.март)

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.


Фебруарске (Мартовске) задушнице

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."

Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".

Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.




Спремање погаче за задушнице

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.

Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.

Народни обичаји

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.

У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.

На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.

Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.

Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

Молитва за упокојене

Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше
уснуле у нади на васкрсење у живот вечни,
и све упокојене у побожности и вери,
и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или мишљу.

Усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора,
одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање Лица Твога
весели све од века свете Твоје.

Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.

четвртак, 7. март 2024.

Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља (08.март)

Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде,
жене Иродове.

Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Желећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. На овај дан се зато прославља прво и друго „Обретеније главе светог Јована Крститеља“ као помен на ове догађаје. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, "Јован не учини ниједно знамење" (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (види 7. јануар; 25. мај; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

среда, 14. фебруар 2024.

Сретење Господње (15.фебруар) - Дан државности и војске

Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.

Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.

Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

  • На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак. 
  • На Сретење 1835. године донет Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности. 
  • Од 2006. је Сретење Дан државности Републике Србије. 
  • Од 2006. је Сретење и Дан војске Војске Србије.

уторак, 13. фебруар 2024.

Свети Трифун (14.фебруар)

Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни, па је одмалена чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан III, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. Цар нареди да се на двор доведу сви Трифуни из царства. После многих Трифуна, и овај млади Трифун био је позван по Божјем Промислу. Довели су га у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Деције Трајан, свети Трифун био љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару.

Заштитник брачне љубави и верности

Дан светог Трифуна, кога славе православни хришћани, и светог Валентина, који је део западне традиције, обележава се истовремено као празници заштитника искрене љубави

Српска православна црква Светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску веру , не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и верности, које су део хришћанске проповеди.

Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим делима најбоље сведоче Христови великомученици, међу којима је и свети Трифун.

У Српској православној цркви кажу да прослава светог Валентина припада више западном маркетингу него истинској вери и да тај начин славља није баш близак нашој и традицији православних народа, већ неком другом духовном простору.

Житија и хришћанско страдање оба светитеља нашли су место у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића, према коме је великомученик Трифун погинуо 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.

Владика Николај говори о скромности и исцелитељској моћи светитеља Трифуна, који је "у детињству чувао гуске и једини могао помоћи лудој кћери цара Гордија". Сахрањен је скромно, на сопствени захтев, у селу Кампсади у Фригији, где је и рођен.

Свештеномученик Валентин, како пише владика Николај, био је епископ у италијанском граду Интерамни, где се прославио као исцелитељ брата римског трибуна Фронтана и Херимона, сина познатог философа Кратона, чиме је многе преобратио у хришћанску веру.

Валентин је са својим следбеницима посечен мачем 273. године, записано је у "Прологу".

СПЦ дан Светог Валентина обележава 30. јула, односно 13. августа, али не као заштитника заљубљених.

Из календара Католичке цркве 14. фебруар је избрисан као дан посвећен светом Валентину, због, како кажу, жеље за смањењем броја светих дана код оних светаца о којима није било јасних историјских чињеница.

Обичај да се половином фебруара слави празник заљубљених потиче из времена античке Грчке и Рима, када су слављена божанства плодности и заштитници светости брака.

На Дан заљубљених, или Валентиново, обичаји су различити и све више се везују за потрошачко друштво, док се у православним храмовима и у православним домовима на Трифундан поштује претежно вековна традиција цркве.

Светог Трифуна данас славе многобројни еснафи, виноградари, меанџије, а на литургијама се помињу страдање светитеља Трифуна.

Српски народ у околини Зајечара посвећује му чак три дана славља, надајући се његовој заштити у зимско време када вукови наносе огромне штете у тим крајевима, где је овчарство важна привредна делатност.

недеља, 11. фебруар 2024.

Света три јерарха (12.фебруар)

Света три јерарха су светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован
Златоусти. Они имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар (по црквеном), Григорије Богослов 25. јануар (по црквеном) и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар (по црквеном). А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнина. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (27. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јануар/12 фебруар као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.


ПРЕДАЊЕ

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.

Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару), а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

уторак, 6. фебруар 2024.

Света Ксенија Петроградска (06.фебруар)

Молитва је управљање душе човекове Богу или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе.
Молитва свецима окрепљује дух, даје снагу, а једна од тих је молитва Светој Ксенији Петроградској, којој се многе жене моле и траже помоћ.

"О, света свеблажена мати Ксенијо!
Ти си под заклоном Свевишњега живела вођена и укрепљивана Богомајком.
Глад и жед, студен и врелину, увреде и гоњења претрпела си, дар прозорљивости и чудотворства од Бога си добила и под заштитом Свемогућег покој нашла.

 Сада те Света црква као миомирисни цвет прославља стојећи на месту твог погребења, пред иконом твојом светом и као живој, који си са нама, молимо ти се: прими молитве наше и пренеси их престолу Милосрдног Оца небеског и имајући смелост пред Њим, измоли вечно спасење онима које теби притичу, обиље благослова за добра дела и прегнућа наша и избављење од свих недаћа и жалости.

Заступи светим твојим молитвама пред Престолом Свемилостивог Спаситеља нашег нас недостојне и грешне.

Помози, Света блажена мати Ксенија, деци да се светлошћу Светог крштења озаре и печатом Светог Духа запечате, да су дечаци и девојчице у вери, честитости и богобољажљивости васпитавају и успеха у учењу имају, да се болесни и слаби исцеле, породичну љубав и слогу ниспошљи , монахе удостој да се добрим подвигом подвижавају и од увреда их огради, пастире у крепости Духа Светога утврди, народ и земља нашу у миру и спокојству сачувај и сажали се на оне који су у предсмртни час лишени причешћа Светим Христовим Тајнама.

Ти си нам нада и уздање, брзо услишење и избављање, теби благодарност узносимо и с тобом славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроз све векове. Амин!