понедељак, 17. април 2017.

Васкрсни понедељак (17.април)

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК (грч: Μεγάλη Δευτέρα), понедељак Страсне (Страдалне) седмице; посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који је предсказан у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.
Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21,17-22; Мк 11,19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

ВАСКРС (16.април)

В а с к р с
Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.
Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Симболика
Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе". Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље
Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима
На столу стоји украшена чини-ја са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

Побусани понедељак
Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

четвртак, 13. април 2017.

ВЕЛИКИ ПЕТАК (14.април)

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грч: Μεγάλη Παρασκευή), петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног
страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Начин прослављања

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост (храна се спрема на води).

Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Народни обичаји

Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.
Обичај је да се на Велики петак уочи Васкрса фарбају кокошија јаја и поклањају ближњима.

среда, 12. април 2017.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (13.април)

Омивање ногу Апостола - Велики четвртак
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грч: Μεγάλη Πέμπτη), четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Начин прослављања

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Народни обичаји

У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља.

Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

петак, 07. април 2017.

Лазарева субота - Врбица (08.април)

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.

Хришћански празник Лазарева субота празнује се као посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе преко кога се преносила снага зеленила на децу и одрасле. У овом обичају сачувани су остаци веровања у којима врба због свог бујног раста има велики значај у народном животу. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

Лазарева субота у храму Светог Преображења

Благосвести (07.април)

Благосвести је празник који православна црква прославља 25. марта (7. априла). Спада у Богородичине празнике. То је дан када је анђео јавио Марији да ће родити Исуса.
Пола године пошто је првосвештенику Захарији пројавио да ће у дубокој старости добити сина који ће бити Господњи Претеча (св. Јован Крститељ), исти Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк 1, 28). Зачуђеној и уплашеној Дјеви арханђео објашњава необичан поздрав: не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца Његовог. И цареваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његовом неће бити краја (Лк, ст. 30-33).
На Маријино питање Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк, ст. 34), арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (ст. 35). Пречиста Дјева покорно одговара: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк, ст. 38).
Свети Оци из старих времена оставили су нам неколико предања везаних за овај разговор којим је отпочела историја спасења људског рода и обновљења твари. Између осталог, они веле да се Божји арханђео Гаврило појавио пред Пречистом Дјевом баш у тренутку када је читала познато место из Књиге пророка Исаије: Гле, девојка ће зачети и родиће сина (Ис. 7, 14). По истим тумачењима. Господ Исус Христос је васкрсао тридесет и нешто година касније, у исти датум у који се водио описани разговор Божјег изасланика и будуће Богородице. Зато се 25. март/7. април сматра за аутентични датум Васкрса, а ретки случајеви када се Васкрс поклопи са овим непокретним празником. зову се "Кириопасха". 

Народни обичаји

Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо. Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.

среда, 22. март 2017.

Младенци (22.март)

Младенци се празнују 22. марта а посвећени су успомени на страдање светих четрдесет Мученика Севастијских, који су за Христову веру пострадали 320. године. Сви ови мученици беху младићи, па је наш народ тај дан узео као празник на који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на започетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Младе домаћице тога дана дочекују госте у својој кући и показују своје умеће и спретност домаћице. Овде ваља напоменути да Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овог дана, мора бити посна, ради здравља и напретка деце младих супружника.

Младенце славе супружници у првој години брака, они који су се венчали после 22.марта претходне године. На тај дан млади тек венчани примају госте у свој дом, који им доносе поклоне и на тај начин помажу на почетку њиховог брака и живота. Младе домаћице дочекују госте и показују своје умеће и спретност.

Старински обичаји
На овај дан жене устају рано и месе четрдесет колачића, који се називају младенчићи и који симболизују дуг, срећан и сладак живот.  Пеку их, премазују медом,  нуде децу и све који пре подне долазе у кућу. На младенце је добро јести мед, кувану коприву и зеље да би се очистила крв.