понедељак, 19. октобар 2020.

Срђевдан (20.октобар)

Срђевдан - крсна слава посвећена Св. Срђу (Сергију, на лат. Sergius) и Вакху (на лат. Bachus), који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку. Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.

Под царем Јустинијаном I (527 - 565),који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку. Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

недеља, 18. октобар 2020.

ТОМИНДАН (19. октобар)

ТОМИНДАН - СВЕТИ ТОМА (19. октобар), по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и "неверни Тома", јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

уторак, 13. октобар 2020.

Покров Пресвете Богородице (14.октобар)

Покров Пресвете Богородице је хришћански црквени празник када црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћанскога рода.

Манастир Ђунис

Конкретан догађај који се тога дана спомиње и празнује десио се према хришћанском вјеровању 1. октобра 911. године у време цара Лава Мудрога (или Философа). Служенно је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. Према хришћанском вјеровању, у четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање показао је руком Епифанију блаженом, и упитао га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!".

недеља, 11. октобар 2020.

СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК - МИХОЉДАН (12.октобар)

МИХОЉДАН - СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК, по бројности свечара на тринаестом Михољдан. Свети је рођен у Коринту и у младости се посветио Богу и вери. Св. Јефтимије га запази и прозре као будућег великог духовника те узе под своје окриље. Св. Киријак је за себе говорио да откако је монах, сунце га није видело да једе нити да се гневи на неког. Црква га сматра за велико светло, стуб Православља и дику монаштва. Он је моћни исцелитељ болесних и благи утешитељ тужних. Поживео је дуго, а упокојио се у Господу 557. године.
месту слава код Срба. Празник је посвећен Св. Киријаку Отшелнику, кога народ зове Св. Михољ, те отуд назив празника -

Начин прослављања

Михољдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник, кога понајвише славе Православни на приморју, јер он је заштитник морепловаца

понедељак, 05. октобар 2020.

Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (06.октобар)

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

уторак, 29. септембар 2020.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија (30.септембар)

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.



Тропар (глас 4):
Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

субота, 26. септембар 2020.

КРСТОВДАН (27.септембар)

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН (грч: Η Ύψωσις του Τιμίου Σταυρού), велики непокретни празник који се слави два пута током године: 5. јануара и 14. септембра. У те дане се прослављају два догађаја. Први је проналазак Часнога крста у IV веку, који је пронашла царица Јелена. Други је повратак Часнога крста у Јерусалим, пошто су га у својим освајањима отели и однели Персијанци. Крст је повратио цар Ираклије у VII веку. Празник је почео да се прославља од 326. године, када је и пронађен.

Проналажење крста

Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по савету Патријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једног Јеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.

Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многе Хришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узме крст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.

Иконографски приказ

Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.

Начин прослављања

Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.

Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.

Народни обичаји

На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.