петак, 21. септембар 2018.

Свети Јоаким и Ана (22.септембар)

Свети праведни Јоаким бејаше из колена Јудина, из дома цара Давида. Родослов његов је овакав: од сина Давидова Натана роди се Левиј, Левиј роди Мелхија и Панфира, Панфир роди Варпафира, а Варпафир роди Јоакима оца Пресвете Богородице.

Свети Јоаким живљаше у граду Назарету Галилејском и имађаше жену Ану из колена Левијина, од рода Аронова, кћер свештеника Матана, који је живео пред царовање Ирода, сина Антипатрова. Овај свештеник Матан имађаше жену Марију, из колена Јудина, из Витлејема, и роди с њом три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију: Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима.

Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.

Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.

Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.

Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?

Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.

Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?

Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.

Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.

У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти

благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.

Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.

И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.

Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.

Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.

О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.

среда, 19. септембар 2018.

МАЛА ГОСПОЈИНА (21.ceпембар)

МАЛА ГОСПОЈИНА (грч: Γέννηση της Υπεραγίας Θεοτόκου - Рођење Пресвете Богородице),
Празник којим се слави долазак на свет Пресвете Богородице, и који спада у ред највећих Црквених празника. У народу се празнује под називом Мала Госпојина, Мала Госпођа, или Мала Богородица - празник који су посебно уважавале жене. Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од остарелих и праведних родитеља Јоакима и Ане. По оцу и његовим прецима, била је од царског рода Давидовог, а по мајци и њеним прецима, од рода првосвештеничког. Када дође време, старица Ана роди кћер, којој надену име Марија, што значи висока или господарећа. Празник рођења Пресвете Богородице се празнује 8. септембра. Не зна се тачно од када се овај празник празнује.

На икони се догађај рођења Свете Дјеве Марије представља тако да мајка Ана лежи на постељи, новорођена Марија у колевци, а окружени су многим сродницима.
Народни обичаји

Јесење свадбе почињале су од Мале Госпојине. У привредном животу, Мала Госпојина је означавала време када се почињало са орањем и сетвом озимних усева. У то време, приређиване су и разне сточарске свечаности. Верује се да биље убрано између Велике и Мале Госпојине има посебна лековита својства, а да јаја из тога периода могу целе године остати свежа па се зато остављају за насад; пилићи излежени у ове дане биће добре носиље. На Малу Госпојину у многим нашим насељима одржавају се сабори, заветине, преславе, молитве и литије. Многе породице славе Малу Госпојину као своју Крсну славу.

Мала Госпојина у Шумадији сматра се великим празником и славом. Домаћини који не славе славу, одлазе са породицом свечано обучени на разноразне и многобројне саборе и вашаре, који се одржавају око цркава, односно у црквеним портама. Овај дан је добар за одржавање свадби и веридби. У Гламочком пољу одржава се велики сточни вашар. Бјелопољци овај дан славе као додатак главној слави, преслављају Госпојину, тако да се спрема нешто скромније послужење за госте.

Највећи вашари у Србији су у Неготину и Шапцу, с тим што вашар у Неготину има врло дугу традицију. Преко 150. година непрекидно, празнује се Мала Госпојина, велелепним народним сабором. Овај сабор је јединствен по много чему, а најпознатије је тзв. "заузимање места". Одмах по Великој Госпојини сељаци из Неготинске крајине дотерају кола и паркирају их на вашаришту. Некад су то била кола са арњевима, а данас су и камп приколице. У њима обично оставе неког деду или бабу да их чува, а они са читавим породицама долазе пар дана пред Госпојину. Ту спавају, хране се, примају госте и облаче се за "излазак на вашар". Многи бракови су уговорени у овој највећој привременој и покретној вароши у Србији. Људи из овог краја, ма где радили у Европи, сматрају за обавезу да дођу и узму учешћа на овом вашару.

понедељак, 10. септембар 2018.

Усековање главе Светог Јована Крститеља (11.септембар)

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвечен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такоће био тражен од Ирода, али је његова мајка Јелисавета побегла са њим у пустињу, де се упокојила након честрдесет дана. У исто време, његов Отац Захарија био је убијен од Иродових слугу, у Храму.
Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)
Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.
Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:
„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)
Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његво подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.
Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.
Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећу у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.
Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).
Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.
Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушалу су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такоће и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле доготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).
Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.
Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.
Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)
Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узалзећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.
Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).
Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.
Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.
 „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).

недеља, 26. август 2018.

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (28.август)

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (грч: Κοίμηση της Θεοτόκου - Уснуће Богородице),
Успеније Пресвете Богородице, главни празник Богородице, дан је којим се обележава њен улазак на Небо, дан када се Христос спустио да прими њену душу, дан који је крај боравка Логоса међу људима до поновног доласка и Страшног Суда. Празнује се од IV века, најпре зими, истога дана када и Сабор Пресвете Богородице (26. децембар). Слављење празника Успенија Пресвете Богородице, 15. августа, уведено је у Јерусалиму током VI века. Из једног јерусалимског канонара, који потиче из VII века, сазнаје се да је базилика у Гетсиманији, подигнута за време цара Маркијана, била посвећена Успенију Пресвете Богородице. У Византији је празник Успенија уведен за време цара Маврикија (588-602), с тим да се празнује 15. августа.

Стихире за овај празник писали су Анатолије (IX век), Јован Дамаскин (пре 745), Патријарх цариградски Герман (740), Теофан Исповедник (IX век) и цар Лав Мудри Византијац (911). У Гетсиманији, где се налази Богородичин гроб, а такође и у Русији, по угледу на погреб Господа Исуса Христа, на јутрењу Велике суботе, врши се чин погреба Пресвете Богородице, који је изложен у грчким и словенским рукописима. За дочек овог празника служи Великогоспојински или Успенски пост, који почиње 1. августа, а завршава се уочи Велике Госпојине.

Иконографски приказ

На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостоли су уз одар. Присутни су и велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држе Јеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели. Може да се појави и Св. Јован Дамаскин са свитком на којем су исписане речи: "Достојна си да примиш небески живот и појавиш се у небеском табрнаклу", а са друге стране, Св. Козма Мајумски са речима: "Смртна си жена али те сада виде Апостоли као непорочну мајку Господа". Често се слика и епизода ο Јеврејину који је покушао да оскрнави покров Богородице и Анђео како му одсеца руке. Представа се обично слика на западном зиду цркве. Најпознатија и најлепша композиција Успенија Богородице сачувана је у Сопоћанима.

Народни обичаји

Време између Велике и Мале Госпојине зове се Међудневице или међугоспојинци. У Херцеговини ове дане зову и Несновица. Тада жене беру међудневичке траве: кичицу, крљу (рицинус), хајдучку траву (месечину), папричицу или бобицу, угаслицу, коњски босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, шљиве и трна, други род од јабуке (које у јесен цветају) и малу зелену лубеницу. Овим травама лече се разне болести. Такође се остављају и међудневичка јаја од живине као најбоља за употребу и расад. По целој Србији се одржавају вашари и народни сабори. Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.

субота, 18. август 2018.

Преображење Господње (19.август)

''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму.
Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)
Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.
На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.
Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.

понедељак, 13. август 2018.

Изношење Часног Крста, Макавеји (Почетак поста)

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.


14/1. августа почиње Великогоспојински пост који ће трајата до празника Успенија Пресвете Богородице, у народу званим Велика Госпојина, 28/15. августа.

среда, 08. август 2018.

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН (09.август)

Свети великомученик Пантелејмон (грч. Παντελεήμων = пун самилости, свеосећајан) родом је из Никомидије (данашњи град Измит у Турској), од оца незнабошца и мајке хришћанке. Као младић, изучио је лекарске науке. Једнога слепца, којег су лекари узалуд лечили, он излечи именом Христовим. Лекари га оптужише цару Максимијану, пред којим се он објави хришћанином и пред ким на исти начин као и слепца излечи једног одузетог човека. Цар Светог Пантелејмона стави на муке, али Господ му се јављао неколико пута и исцељивао га је. На крају, на губилишту, он клече на молитву. Џелат га удари мачем по врату, али мач се поломи. И није га могао посећи док није завршио молитву и сам рекао да га посеку.

Свети Пантелејмон је пострадао 304. године. Мошти су му чудотворне. Призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу.

По њему је 1996. године у Крагујевцу код насеља Станово подигнута црква. Посвећени су му бројне цркве и манастири.