понедељак, 26. септембар 2016.

КРСТОВДАН (27.септембар)

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН (грч: Η Ύψωσις του Τιμίου Σταυρού), велики непокретни празник који се слави два пута током године: 5. јануара и 14. септембра. У те дане се прослављају два догађаја. Први је проналазак Часнога крста у IV веку, који је пронашла царица Јелена. Други је повратак Часнога крста у Јерусалим, пошто су га у својим освајањима отели и однели Персијанци. Крст је повратио цар Ираклије у VII веку. Празник је почео да се прославља од 326. године, када је и пронађен.

Проналажење крста
Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по савету Патријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једног Јеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.

Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многе Хришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узме крст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.

Иконографски приказ

Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.

Начин прослављања

Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.

Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.

Народни обичаји

На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

петак, 23. септембар 2016.

Служена Света Тајна јелеосвећења

У цркви Преображења Господњег у Љубовији, 23.септембра 2016, служена је Света Тајна јелеосвећења.

Службу је служило свештенство храма љубовијског, протојереј-ставрофор, Драган Секулић, протојереј-ставрофор, Драгољуб Стефановић, старешна храма, протојереј, Милан Андрић, као и монах манастира Свете Тројице из Белих вода, јеромонах, Поликарп Рајковић.

Свештенство је, уз молитве помазивао верни народ Светиј јелејем ради исцељења и опроштаја грехова.

Верном народу по завршетку вечерње молитве, обратио се јеромонах Поликарп Рајковић, који је позвао присутне да се приклоне Богу, а не ђаволу, врачарама, оџама... Да поштујемо пост и молитву. Да поштујемо родбину, комшије. Да ширимо љубав, а не мржњу, пакост...

На крају обраћања, верницима је подељен јелеј и брашно.








уторак, 20. септембар 2016.

МАЛА ГОСПОЈИНА (21.ceпембар)

МАЛА ГОСПОЈИНА (грч: Γέννηση της Υπεραγίας Θεοτόκου - Рођење Пресвете Богородице),
Празник којим се слави долазак на свет Пресвете Богородице, и који спада у ред највећих Црквених празника. У народу се празнује под називом Мала Госпојина, Мала Госпођа, или Мала Богородица - празник који су посебно уважавале жене. Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од остарелих и праведних родитеља Јоакима и Ане. По оцу и његовим прецима, била је од царског рода Давидовог, а по мајци и њеним прецима, од рода првосвештеничког. Када дође време, старица Ана роди кћер, којој надену име Марија, што значи висока или господарећа. Празник рођења Пресвете Богородице се празнује 8. септембра. Не зна се тачно од када се овај празник празнује.

На икони се догађај рођења Свете Дјеве Марије представља тако да мајка Ана лежи на постељи, новорођена Марија у колевци, а окружени су многим сродницима.
Народни обичаји

Јесење свадбе почињале су од Мале Госпојине. У привредном животу, Мала Госпојина је означавала време када се почињало са орањем и сетвом озимних усева. У то време, приређиване су и разне сточарске свечаности. Верује се да биље убрано између Велике и Мале Госпојине има посебна лековита својства, а да јаја из тога периода могу целе године остати свежа па се зато остављају за насад; пилићи излежени у ове дане биће добре носиље. На Малу Госпојину у многим нашим насељима одржавају се сабори, заветине, преславе, молитве и литије. Многе породице славе Малу Госпојину као своју Крсну славу.

Мала Госпојина у Шумадији сматра се великим празником и славом. Домаћини који не славе славу, одлазе са породицом свечано обучени на разноразне и многобројне саборе и вашаре, који се одржавају око цркава, односно у црквеним портама. Овај дан је добар за одржавање свадби и веридби. У Гламочком пољу одржава се велики сточни вашар. Бјелопољци овај дан славе као додатак главној слави, преслављају Госпојину, тако да се спрема нешто скромније послужење за госте.

Највећи вашари у Србији су у Неготину и Шапцу, с тим што вашар у Неготину има врло дугу традицију. Преко 150. година непрекидно, празнује се Мала Госпојина, велелепним народним сабором. Овај сабор је јединствен по много чему, а најпознатије је тзв. "заузимање места". Одмах по Великој Госпојини сељаци из Неготинске крајине дотерају кола и паркирају их на вашаришту. Некад су то била кола са арњевима, а данас су и камп приколице. У њима обично оставе неког деду или бабу да их чува, а они са читавим породицама долазе пар дана пред Госпојину. Ту спавају, хране се, примају госте и облаче се за "излазак на вашар". Многи бракови су уговорени у овој највећој привременој и покретној вароши у Србији. Људи из овог краја, ма где радили у Европи, сматрају за обавезу да дођу и узму учешћа на овом вашару.

уторак, 13. септембар 2016.

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ:

Црква Љубовијска организује
ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ МАНАСТИРУ ОСТРОГ
и осталим светињама СПЦ 





Полазак: 16. септембра 2016. у 12:00. испред храма;
Повратак: 18. септембра 2016. у вечерњим сатима.

Посетиће се следећи манастири:
  • Први дан:
Добрун, Чајниче (преноћиште у конаку)
  • Други дан:
Дајбабе, Ждребаоник, ОСТРОГ (преноћиште под ведрим небом или у конаку)
  • Трећи дан:
Морача, Куманица и Милешева.
Цена путовања: 3500,оо динара


Обавезна важећа биометријска лична карта или биометријски пасош.

Пријаве путника и уплате се врше до 11.септембра 2016.године. За детаљније информације обратити се свештенику Драгану Секулићу или свештенику Петру Цвејићу лично или на бројеве телефона:

ДРАГАН СЕКУЛИЋ, протојереј-ставрофор
015/ 560-007 или 064/ 883-52-40
ПЕТАР ЦВЕЈИЋ
064/ 800-76-75

недеља, 11. септембар 2016.

Усековање главе Светог Јована Крститеља (11.септембар)

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвечен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такоће био тражен од Ирода, али је његова мајка Јелисавета побегла са њим у пустињу, де се упокојила након честрдесет дана. У исто време, његов Отац Захарија био је убијен од Иродових слугу, у Храму.
Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)
Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.
Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:
„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)
Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његво подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.
Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.
Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећу у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.
Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).
Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.
Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушалу су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такоће и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле доготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).
Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.
Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.
Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)
Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узалзећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.
Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).
Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.
Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.
 „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).

четвртак, 18. август 2016.

Преображење Господње (19.август)

''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму.
Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)
Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.
На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.
Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.