ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (28.август)

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (грч: Κοίμηση της Θεοτόκου - Уснуће Богородице),
Успеније Пресвете Богородице, главни празник Богородице, дан је којим се обележава њен улазак на Небо, дан када се Христос спустио да прими њену душу, дан који је крај боравка Логоса међу људима до поновног доласка и Страшног Суда. Празнује се од IV века, најпре зими, истога дана када и Сабор Пресвете Богородице (26. децембар). Слављење празника Успенија Пресвете Богородице, 15. августа, уведено је у Јерусалиму током VI века. Из једног јерусалимског канонара, који потиче из VII века, сазнаје се да је базилика у Гетсиманији, подигнута за време цара Маркијана, била посвећена Успенију Пресвете Богородице. У Византији је празник Успенија уведен за време цара Маврикија (588-602), с тим да се празнује 15. августа.

Стихире за овај празник писали су Анатолије (IX век), Јован Дамаскин (пре 745), Патријарх цариградски Герман (740), Теофан Исповедник (IX век) и цар Лав Мудри Византијац (911). У Гетсиманији, где се налази Богородичин гроб, а такође и у Русији, по угледу на погреб Господа Исуса Христа, на јутрењу Велике суботе, врши се чин погреба Пресвете Богородице, који је изложен у грчким и словенским рукописима. За дочек овог празника служи Великогоспојински или Успенски пост, који почиње 1. августа, а завршава се уочи Велике Госпојине.

Иконографски приказ

На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостоли су уз одар. Присутни су и велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држе Јеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели. Може да се појави и Св. Јован Дамаскин са свитком на којем су исписане речи: "Достојна си да примиш небески живот и појавиш се у небеском табрнаклу", а са друге стране, Св. Козма Мајумски са речима: "Смртна си жена али те сада виде Апостоли као непорочну мајку Господа". Често се слика и епизода ο Јеврејину који је покушао да оскрнави покров Богородице и Анђео како му одсеца руке. Представа се обично слика на западном зиду цркве. Најпознатија и најлепша композиција Успенија Богородице сачувана је у Сопоћанима.

Народни обичаји

Време између Велике и Мале Госпојине зове се Међудневице или међугоспојинци. У Херцеговини ове дане зову и Несновица. Тада жене беру међудневичке траве: кичицу, крљу (рицинус), хајдучку траву (месечину), папричицу или бобицу, угаслицу, коњски босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, шљиве и трна, други род од јабуке (које у јесен цветају) и малу зелену лубеницу. Овим травама лече се разне болести. Такође се остављају и међудневичка јаја од живине као најбоља за употребу и расад. По целој Србији се одржавају вашари и народни сабори. Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.

СВЕТИ ЗОСИМ ТУМАНСКИ (21.август)

Преподобни Зосим Тумански је био један од монаха синаита из друге половине XIV века који су у Србију дошли за време Кнеза Лазара.

Велики молитвеник и духовник. По предању овај Синаит је живео сам у каменој пећини код данашњег манастира Туман. Подизање овог манастира, посвећеног Светом архистратигу Михаилу, везано је за име Милоша Обилића, који је у време кнеза Лазара управљао Браничевском облашћу. По предању, Милош је приликом лова нехотице устрелио пустињака Зосима. Тако тешко рањеног Милош га је понео у свој двор у месту Двориште да му се укаже помоћ. Старац Зосим, осећајући свој крај рече Милошу: „Ту мани и остави ме да ту умрем." На место где старац издахну Милош га сахрани и над гробом подиже цркву, односно манастир који се и данас зове Туман.

Мошти преподобног Зосима налазе се у цркви манастира Туман и откривене су 8. августа 1936. године.    

Манастир Тумане

Преображење Господње (19.август)

''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и
Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)
Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.
На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.
Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

Тропар, глас 7:
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.

Изношење Часног Крста, Макавеји (Почетак поста)

14/1. августа почиње Великогоспојински пост који ће трајата до празника Успенија Пресвете Богородице, у народу званим Велика Госпојина, 28/15. августа.

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 14. августа до 28. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане "на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак и тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње.
Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.

СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН (09.август)

Свети великомученик Пантелејмон (грч. Παντελεήμων = пун самилости, свеосећајан) родом је из Никомидије (данашњи град Измит у Турској), од оца незнабошца и мајке хришћанке. Као младић, изучио је лекарске науке. Једнога слепца, којег су лекари узалуд лечили, он излечи именом Христовим. Лекари га оптужише цару Максимијану, пред којим се он објави хришћанином и пред ким на исти начин као и слепца излечи једног одузетог човека. Цар Светог Пантелејмона стави на муке, али Господ му се јављао неколико пута и исцељивао га је. На крају, на губилишту, он клече на молитву. Џелат га удари мачем по врату, али мач се поломи. И није га могао посећи док није завршио молитву и сам рекао да га посеку.

Свети Пантелејмон је пострадао 304. године. Мошти су му чудотворне. Призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу.

По њему је 1996. године у Крагујевцу код насеља Станово подигнута црква. Посвећени су му бројне цркве и манастири.

Света великомученица Параскева Римљанка - Трнова Петка (08.август)

Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.

Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви.

Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.

Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.

Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.

Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.

Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Марија Магдалена - Блага Марија (04.август)

Блага или Блажена Марија спада у непокретне празнике и иако нема "црвено слово" у црквеном календару, тога дана се, као ни на Огњену Марију или Свету Петку ништа не ради у кући нити у пољу.

Марија Магдалена у Житијама светих помиње се као "мироносница равноапостолска", родом је из горских предела Сирије, око града Магдале, због чега је и добила име Магдалена.

У својој младости је била грешница, али ју је Исус избавио од грехова, а касније је постала његова ученица, пратила га и слушала његове проповеди.

Заједно са Пресветом Богородицом туговала је пред распетим Христом на Голготи и три пута је посетила његов гроб.

Према јеванђељима, после Васкрсења Господ јој се два пута јавио, док се у предању тврди да је посетила Рим, где је цару Тибетију даровала црвено бојено јаје и поздравила га речима: "Христос васкресе!"

Блага Марија је, по народном веровању, сестра Светог Илије Громовника.

Свети пророк Илија - ИЛИНДАН (02.август)

Био је родом из Ароноба из града Тесвита. По предању, када се Илија родио, његов отац Сабах је видео око њега анђеле који га повијају огњем и хране пламеном, што је било знамење његовог пламеног карактера и силе огњене. Младост је провео у дубоком размишљању и молитви, често сам у пустињи.

Тадашњи цар Ахав, под утицајем своје жене Језавеље, беше напустио веру Мојсијеву и уместо Јехове славио туђе богове. Пророк Илија супротставио се цару пребацивши му отпадништво и пророковао сушу и глад због слављења туђих богова. Чинио је чуда кроз која је Бог показивао Израиљцима своју праведност. Због неправди коју је цар чинио народу и грамзивости Илија му је прорекао да ће њему и његовој жени пси лизати крв после смрти, што се и обистинило.

„Пророк Илија ишао је по Ханану у пратњи свог ученика Јелисија. Кад стигоше у Јерихон, на очи педесет других пророка, удари плаштом по Јордану и вода се раздвоји на две стране. Кад пређоше на другу обалу, подиже се грдан вихор, огњена кола са огњеним коњима раставише их и у вихору однесоше Илију на небо“. Свети Илија, према томе, није умро већ је жив отишао на небо.

Пророци

Пророци нису имали ничег заједничког са врачима. Они нису живели од прорицања будућности и врачања. То су били мудраци, народни учитељи, како би данас рекли — друштвени и политички радници. Они су стварали и проповедали више религиозне концепције засноване на личној моралној одговорности човека пред Богом. Пророци су истицали етичке вредности религије, у којој нису важни ритуал и церемонија, а чија суштина је у томе да људи буду у души праведни и богобојни. Својим радом пророци су утрли пут настанку хришћанства.

Свети Илија код Срба
Свети Илија као Перун Громовник.

Срби су преласком у хришћанство многе особине свог старог бога Перуна, који је управљао муњама и громовима, пренели на Светог Илију. По народној традицији, Свети Илија се вози на ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен. Грмљавина је тутњава његових кола којима се он вози по небу и облацима. На иконама се Свети Илија представља или како на ватреним колима иде на небо, или како држи нож у руци као знак да је њиме поклано 450 лажних Валових зреца на брду Камил или како седи у пећини где се склонио од охолог цара Ахава, а гавран му доноси храну.

Дан Светог пророка Илије се обележава 20. јула по јулијанском календару, а 2. августа по грегоријанском календару.