Света великомученица Марина - Огњена Марија (30.јул)

Српска православна црква и верници обележавају спомен на свету мученицу Марину, у народу познату као Огњена Марија. Мошти ове светитељке почивају у манастиру Свете Марине у Албанији, на планини Лонга изнад Охридског језера. 

Празник Огњена Марија, као и празници светитељки који следе у августу - Блага Марија и Трнова Петка, у црквеном календару није уписан црвеним словима, али спада у веома поштоване празнике у српском народу.

Име ове светитељке посебно се поштује међу женама, тако да се тог дана не послује ни у кући, ни у пољу, а у народу се каже да тог дана не ваља ни конац у иглу уденути.

Према народном веровању, Света Марина пали и кажњава огњем и, као Свети Илија који кажњава громом, она спада у "огњевите" свеце.

Света мученица Марина родом је из Антиохије, крстила се у 12. години и рано је остала без мајке, а отац ју је, када је сазнао да је хришћанка, отерао од куће.

На путу из Антиохије она је срела епарха Олимврија који је пошао да гони хришћане. Пошто је одбила понуђени брак и због њене вере у Господа Исуса Христа, гневни епарх нареди да је изложе најгорим мукама.

Света великомученица Марина посечена је мачем у 16. години, у доба цара Диоклецијана. Мошти ове светитељке налазиле су се у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука налази у светогорском манастиру Ватопеду.

У манастиру Свете Марине у Албанији, на планини Лонга изнад Охридског језера, почивају њене чудотворне и свете мошти, које посећују и клањају им се и православни и муслимани.
Огњену Марију неке православне породице обележавају као крсну славу.

Сабор светог архангела Гаврила (26.јул)

Српска православна црква обележава данас празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању света. Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обележен „црвеним словом“ у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као – благовесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању света и у борби против „палих“ анђела, предвођених самим злом – Сатаном.

Сведочанство о почетку настајања Божије творевине, архангел Гаврило је пренео пророку Мојсију, јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.

Слави се као анђео благовесник задужен за радосне или благе вести и онај који је најавио Захарији рођење Светог Јована Крститеља, претече Христовог.

Архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода – Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика се са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство Небеско.

Највећа и најрадоснија вест у хришћанству коју је јавио Благовесник је вест о Васкрсењу Христовом.

Ова сцена са архангелом Гаврилом како седи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Бели анђео

Фреска у средњовековном Манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најлепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.

У народу је празник познат и као летњи Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима је, оним који поштују веру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први, уз архангела Михаила, који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима следе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.

Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се, такође, 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.

Свети великомученик Прокопије - ПРОКОП (21.јул)

Свети Прокопије - икона 13. в.

Свети великомученик Прокопије је хришћански светитељ из 4. века. Рођен је у Јерусалиму. Име по рођењу било му је Неаније. Био је војвода у служби цара Диоклецијана.

У време прогона хришћана, Диоклецијан је одредио Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и тамо затре хришћане. На том путу, Неанију се десило нешто слично као некада Савлу, касније апостолу и светитељу Павлу. Десио се јак земљотрес, након чега му се обратио Бог речима: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?". На његово питање: „ко си ти, Господе? Не могу да тепознам." показао се у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и зачуо се глас: „Ја сам Исус распети Син Божји"... „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом".

Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове." Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303. године.

Православна црква слави Светог Амфилохија Иконијског 8. јула, по јулијанском, односно 21. јула по грегоријанском календару.

ПЕТРОВДАН (12.јул)

ПЕТРОВДАН ( Свети Апостоли Петар и Павле), празник када се славе и Петар и Павле, јер су пострадали на исти дан. Осим тога, Светом Петру се држи помен и 16. јануара, када се славе Часне вериге - одавање поштовања оним оковима-ланцима, које је Св. Петар као сужањ носио у јерусалимској тамници. Неки Хришћани су сачували те ланце, и за време цара Константина пренели их у Цариград. Од Апостола Петра остале су две посланице, Прва и Друга саборна посланица, које су придружене књигама Новог Завета. По заповести цара Нерона страдао је мученичком смрћу, разапет на крсту, али по властитој жељи, окренут главом на доле, јер се сматрао недостојним да претрпи исту казну као и Спаситељ.

Народне приче о Апостолу Петру

Кад је Бог делио улоге, Св. Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од Небеског царства. Зато он седи на вратима Раја и испитује умрле. Св. Петар је такође поставио небеског ковача на Месец да га окује и сачува за земљу. Он шета Млечним путем и моли се пред небеским крстом; учвршћује гвозден стуб на коме лежи земља и који страшан црни пас стално гризе. Са Св. Савом је заменио вериге па се зато дешава да су на Савиндан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.

Прича се да је нека жена у околини Крагујевца прала веш на потоку на овај дан, кад наиђе старац из шуме и упита је дали зна да је данас Благи дан? Жена не рече ништа него настави да пере. На то Св. Петар, јер то је он био, рече: "Остаћеш нема до идућег Петровдана". Тако и би. Жена поста мутава и проведе у посту читаву годину, а кад дође Петровдан она ускликну Божије име. Од тада је ишла по свету, славила име светитеља и причала ο свом искупљењу.

Рођење Светог Јована Крститеља - ИВАЊДАН (07.јул)

ИВАЊДАН (24. јуни, Ивандан), празник рођења Светог Јована Кститеља, пророка и Претече.
Рођен је шест месеци пре Господа Исуса Христа, као детемолитве, од престарелих родитеља Захарија и Јелисавете. У животу Св. Јована све је било чудно - рођење, храна, одећа и васпитавање у суровој јудејској пустињи. Када га је Бог ословио у пустињи, одлази међу људе и почиње да у њиховим душама припрема стазе за долазак Спаситеља. Празник је установљн у IV веку, након успостављања Божића. Колико је овај празник поштован од давнина, види се и по листи химнографа који су писали Црквенепесме за њега: Дометије (IV век), Анатолије (IX век), Св. Андреј Критски, Св. Јован Дамаскин, монахиња Касија и византијски цар Лав Мудри.

Народни обичаји

О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана. 

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

У таковском крају постоји прича ο неком сељаку из Невада, који је у глуво доба ноћи изашао из куће и видео неко бледо светло на планини Рудник. Одмах се обукао и кад је дошао до тог места баци капу. Сутрадан, зарана, отишао је тамо и ископао пун ковчег сребрњака. Само што је ископао и извадио благо, окренуо се према сунцу да захвали Господу, на шта се догодило ново чудо. Сунце је три пута заиграло - поскочило, као знак да је благо дар Јована Крститеља.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.