понедељак, 14. фебруар 2022.

Сретење Господње (15.фебруар) - Дан државности и војске

Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.

Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.

Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

  • На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак. 
  • На Сретење 1835. године донет Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности. 
  • Од 2006. је Сретење Дан државности Републике Србије. 
  • Од 2006. је Сретење и Дан војске Војске Србије.

недеља, 13. фебруар 2022.

Свети Трифун (14.фебруар)

Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни, па је одмалена чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан III, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. Цар нареди да се на двор доведу сви Трифуни из царства. После многих Трифуна, и овај млади Трифун био је позван по Божјем Промислу. Довели су га у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Деције Трајан, свети Трифун био љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару.

Заштитник брачне љубави и верности

Дан светог Трифуна, кога славе православни хришћани, и светог Валентина, који је део западне традиције, обележава се истовремено као празници заштитника искрене љубави

Српска православна црква Светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску веру , не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и верности, које су део хришћанске проповеди.

Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим делима најбоље сведоче Христови великомученици, међу којима је и свети Трифун.

У Српској православној цркви кажу да прослава светог Валентина припада више западном маркетингу него истинској вери и да тај начин славља није баш близак нашој и традицији православних народа, већ неком другом духовном простору.

Житија и хришћанско страдање оба светитеља нашли су место у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића, према коме је великомученик Трифун погинуо 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.

Владика Николај говори о скромности и исцелитељској моћи светитеља Трифуна, који је "у детињству чувао гуске и једини могао помоћи лудој кћери цара Гордија". Сахрањен је скромно, на сопствени захтев, у селу Кампсади у Фригији, где је и рођен.

Свештеномученик Валентин, како пише владика Николај, био је епископ у италијанском граду Интерамни, где се прославио као исцелитељ брата римског трибуна Фронтана и Херимона, сина познатог философа Кратона, чиме је многе преобратио у хришћанску веру.

Валентин је са својим следбеницима посечен мачем 273. године, записано је у "Прологу".

СПЦ дан Светог Валентина обележава 30. јула, односно 13. августа, али не као заштитника заљубљених.

Из календара Католичке цркве 14. фебруар је избрисан као дан посвећен светом Валентину, због, како кажу, жеље за смањењем броја светих дана код оних светаца о којима није било јасних историјских чињеница.

Обичај да се половином фебруара слави празник заљубљених потиче из времена античке Грчке и Рима, када су слављена божанства плодности и заштитници светости брака.

На Дан заљубљених, или Валентиново, обичаји су различити и све више се везују за потрошачко друштво, док се у православним храмовима и у православним домовима на Трифундан поштује претежно вековна традиција цркве.

Светог Трифуна данас славе многобројни еснафи, виноградари, меанџије, а на литургијама се помињу страдање светитеља Трифуна.

Српски народ у околини Зајечара посвећује му чак три дана славља, надајући се његовој заштити у зимско време када вукови наносе огромне штете у тим крајевима, где је овчарство важна привредна делатност.

петак, 11. фебруар 2022.

Света три јерарха (12.фебруар)

Света три јерарха су светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован
Златоусти. Они имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар (по црквеном), Григорије Богослов 25. јануар (по црквеном) и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар (по црквеном). А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнина. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (27. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јануар/12 фебруар као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.


ПРЕДАЊЕ

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.

Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару), а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

недеља, 6. фебруар 2022.

Света Ксенија Петроградска (06.фебруар)

Молитва је управљање душе човекове Богу или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе.
Молитва свецима окрепљује дух, даје снагу, а једна од тих је молитва Светој Ксенији Петроградској, којој се многе жене моле и траже помоћ.

"О, света свеблажена мати Ксенијо!
Ти си под заклоном Свевишњега живела вођена и укрепљивана Богомајком.
Глад и жед, студен и врелину, увреде и гоњења претрпела си, дар прозорљивости и чудотворства од Бога си добила и под заштитом Свемогућег покој нашла.

 Сада те Света црква као миомирисни цвет прославља стојећи на месту твог погребења, пред иконом твојом светом и као живој, који си са нама, молимо ти се: прими молитве наше и пренеси их престолу Милосрдног Оца небеског и имајући смелост пред Њим, измоли вечно спасење онима које теби притичу, обиље благослова за добра дела и прегнућа наша и избављење од свих недаћа и жалости.

Заступи светим твојим молитвама пред Престолом Свемилостивог Спаситеља нашег нас недостојне и грешне.

Помози, Света блажена мати Ксенија, деци да се светлошћу Светог крштења озаре и печатом Светог Духа запечате, да су дечаци и девојчице у вери, честитости и богобољажљивости васпитавају и успеха у учењу имају, да се болесни и слаби исцеле, породичну љубав и слогу ниспошљи , монахе удостој да се добрим подвигом подвижавају и од увреда их огради, пастире у крепости Духа Светога утврди, народ и земља нашу у миру и спокојству сачувај и сажали се на оне који су у предсмртни час лишени причешћа Светим Христовим Тајнама.

Ти си нам нада и уздање, брзо услишење и избављање, теби благодарност узносимо и с тобом славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроз све векове. Амин!

недеља, 23. јануар 2022.

Преминуо епископ Лаврентије

Епископ шабачки и администратор Епархије ваљевске господин Лаврентије преминуо је данас око 17 часова у Београду у 87. години. 



Владика Лаврентије је од 2006. био епископ шабачки, а пре тога је био епископ ваљевско-шабачки.
Владика Лаврентије рођен је 27. јануара 1935. године као Живко Трифуновић. Рођен је у селу Богоштици код Крупња 1935. године. Његово име било је Живко. Основну школу је завршио у Крупњу, а два разреда гимназије у Лозници, православну Богословију и Богословски факултет завршио је у Београду.
У чин јерођакона рукоположен је 1958, а у чин јеромонаха 1961. године. Две године био је духовник Цркве Ружице на Калемегдану (Београд), после тога парохијски свештеник на Купресу. Две и по године био је професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима. У епископски чин изабран је 1. јуна 1967, а хиротонисан 16. августа 1967. у Саборној цркви у Београду. Од 1967. до 1969. године био је викарни епископ моравички у Београду.
Године 1969. постављен је за епископа западноевропског и аустралијског и устоличен марта 1969. у Лондону. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, постављен је за Епископа у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар. Прво је откупио за Српску православну цркву једну већ саграђену цркву, ту је затим основао штампарију и издао дела Св. владике Николаја Велимировића и многе друге теолошке књиге. У то време дела Владике Николаја нису могла бити штампана у тадашњој Југославији.
После пуних двадесет година епископског стажа у дијаспори Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 1989. године за епископа шабачко-ваљевског. Устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Наставио је започету делатност свог претходника кроз мисионарску издавачку кућу „Глас Цркве“ Епархије шабачко-ваљевске, штампали су велики број књига, успоставили православну радио и ТВ станицу.
Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Уредник је листа „Православни мисионар“, а написао је и више чланака верско-поучне садржине.
На његов предлог Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2006. поделио велику Епархију шабачко-ваљевску на две епархије: Шабачку са седиштем у Шапцу и Ваљевску са седиштем у Ваљеву.
Завештао је органе јануара 2011. године у Лозници. Сакупио је медицинску помоћ у Европи где је раније службовао као епископ, у виду кревета и апарата за дијализу за шабачку болницу 2012. године.
Добио је Орден Светог Арсенија Сремца Епархије сремске 2016. године и Светог Саве првог степена 2017. године. Свечано је обележио пола века архијерејске службе у јулу 2017. године. Одликован је орденом Светог Владике Николаја Епархије ваљевске.
Дана 31. марта 2020. постављен је за администратора Епархије ваљевске. Са 54 године архијерејског стажа најдуже је био у том чину у Српској православној цркви.

петак, 24. децембар 2021.

Материце (27.децембар)

Материце се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и у нашим храмовима, нарочито по градовима. Побожне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се дреше поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Свети Спиридон Чудотворац (25.децембар)

Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка
су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.

Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предадо служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.

Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.

Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.


Свети Спиридон и Срби


Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве.

Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света.

Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи.

Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем.

На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво.

Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба.

А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»

Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.


По народном веровању,
он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.
Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада.
Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: „Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан.“


Начин прослављања

Свети Спиридон се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива(жита), воштане свеће и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Ова слава увек пада у божићни пост и стога славска трпеза је увек посна. То је непокретни празник.

Због благости, Светог Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Светог Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.