Изношење Часног Крста, Макавеји (Почетак поста)

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.


14/1. августа почиње Великогоспојински пост који ће трајата до празника Успенија Пресвете Богородице, у народу званим Велика Госпојина, 28/15. августа.

Храм у Цапарићу обележава 200.година постојања

Црква Светог Николаја у Цапарићу ове године обележава 200.година постојања. Прослава је планирана за 28.август, на велики празник Успења Пресвете Богородице - Велику Госпојину, уз благослов владике шабачког г.Лаврентија, који ће уприличити прославу.

У току је сређивање порте и околине, коју су помогли верни парохијани.
А, ко год може на неки начин помоћи прославу, нека се јави свештенику Петру Цвејићу.

Црква Светог Николаја са звоником у Цапарићу

Историјат

Црква Светог Николаја у Цапарићу, насељеном месту на територији општине Љубовија, припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Ранија црква истог посвећења помињана 1726. године, данашња црква саграђена 1932. године.


Новости

Како сазнајемо од парохијана, храм у Цапарићу можда од 28.августа лета господњег постане и манастирски храм.

Ево и слика са јучерашње радне акције у и око порте храма:
кликни на слику за увећање

Свети цар Константин и царица Јелена (03.јун)

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Родом беше из Naisusa, данашњег Ниша. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.

Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди.

Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Молитвене речи за све нежење и девојке које желе Божијом милошћу склопити хришћанске бракове

Молитва за удају

Господе, Боже Вечни, Ти си растављено довео до јединства и установио међусобну нераскидиву везу мушкарца и жене. Од Тебе бива да се жена сједињује са мужем ради помоћи и продужења људског рода, зато дај и мени, Господе, да се сретнем и здружим са човеком који ме разуме и ком бих могла све рећи. Сједини ме са таквим који би ме искрено, супружански љубио целог живота. Дај Господе да ме пронађе онај који разликује љубав од страсти и похотљивости. Даруј ми Господе женика који ће увек искати и тражити моју душу и моје срце, а не само моје тело. Ти сам Господе Спаситељу на свети начин изврши тајанствени и чисти брак међу нама да будемо сложни духом и телом, да међусобно обогаћујемо свој брачни живот, да једно друго не оставимо осиромашене и упоропаштене, већ да као супружници будемо побожни, једнодушни и задовољно срећни. Преславни Господе, још Ти се молим да ономе кога тражи душа моја и мени, дарујеш да у наш живот унесемо радост и Твој мир, да нађемо непролазну љубав којом нас Ти љубиш и да уживамо у здравој и доброј деци. Амин!

Молитва за женидбу

Господе, Боже Вечни, Ти си растављено довео до јединства и установио међусобну нераскидиву везу мушкарца и жене. Од Тебе бива да се муж сједињује са женом ради помоћи и продужења људског рода, зато дај и мени, Господе, да се сретнем и здружим са женом која ме разуме и којој бих могао све рећи. Сједини ме са таквом која би ме искрено, супружански љубила целог живота. Дај Господе да пронађем ону која разликује љубав од страсти и похотљивости. Даруј ми Господе невесту која ће увек искати и тражити моју душу и моје срце, а не само моје тело. Ти сам Господе Спаситељу на свети начин изврши тајанствени и чисти брак међу нама да будемо сложни душом и телом, да међусобно обогаћујемо свој брачни живот, да једно друго не оставимо осиромашене и упропаштене, већ да као супружници будемо побожни, једнодушни и задовољно срећни. Преславни Господе, још Ти се молим да оној коју тражи душа моја и мени, дарујеш да у наш живот унесемо радост и Твој мир, да нађемо непролазну љубав којом нас Ти љубиш и да уживамо у здравој и доброј деци. Амин!

Манастир Рукумија, место где долазе многи да се моле за удају или женидбу

Почетак Васкршњег поста (19.фебруар)

Беле покладе, 1 дан пред почетак Великог поста   

           Васкршњи пост, назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 
           Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
           Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

 
Начин поста

           Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

КОЛИКО СЕ ДУГО МОЖЕ ЧУВАТИ СВЕТА ВОДИЦА: И шта урадити са прошлогодишњом када у кућу донесемо нову свету воду?

Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као апостолске установе. Ипак, и поред све своје древности, у почетку није постојало установљено правило када, где и како се врши водоосвећење.

Постојала је извесна разлика у тим обредима. Но свима њима је заједничко да се освећење воде извршује помоћу одређених молитава, призивањем наитија Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас чини елементе сваког водоосвећења.

Данас су позната два освећења воде: велико и мало.

Велико водоосвећење се врши два пута у години на Крстовдан (Навечерје Богојављења) и на Богојављење, у коме се сећамо Крштења Исуса Христа у реци Јордан. Мало водоосвећење врши се у различитим приликама, при другим црквеним чиновима и обредима, на Васкрс и пред крсну славу домачина, па и на тражење појединих верника – у свако време и на сваком месту: у кући, у пољу, у врту и тако даље.

Колико се дуго може чувати Света Водица, нарочито она која се освећује на Крстовдан, Богојављење и Васкрс? Хакон једне године када, стигне нова водица, шта се ради са старом?

Одговор на то питање, у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај којег је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају.

Дакле, по том народном предању, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова водица, сипа у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.

Што се пак тиче водице која се по домовима свети за Васкрс…

Васкршња света вода се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем да би свети велики празник Васкрсење Христово дочекали у освећеним домовима, али и са освећеном душом својом (као храмом Духа Светога), чему побожно коришћење свете водице итекако доприноси.

Освећена водица за крсну славу сва се употреби на справљање славског колача и кољива, а може и да се остави мало за пиће да сви чланови дома попију по гутљај за освећење душе и тела.

Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико је дуго чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу.

Има у народу породица које Богојављенску водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове водице, када је донесу из цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.