СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР - ЧАСНЕ ВЕРИГЕ (29.јануар)

ЧАСНЕ ВЕРИГЕ, ВЕРИЖИЦЕ, ВЕРИЖЊАЦИ (грч: Αλυσίδες του Αγίου Πέτρου); празник који неке породице славе као своју Крсну славу у српском народу; окови којима је по наређењу Ирода Агрипе, јудејског цара из 42. године после Христа, био везан у тамници Свети Апостол Петар. Из Дела апостолских (12,3-12) сазнаје се да је Апостола Петра, уочи суђења, на чудесан начин Анђео ослободио сужањства. После његовог ослобађања, вериге су чуване као светиња. Јерусалимски Патријарх Св. Јувеналије (420-458), поклонио је вериге царици Евдокији, супрузи Теодосија III Млађег (408-450), 437. (или 439) године. Једну веригу, послала је својој кћерци Евдоксији у Рим, а она је саградила храм посвећен Апостолу Петру, и положила веригу у храм, где се и данас налазе. У Риму су већ биле и друге вериге којима је Свети Апостол Петар био окован пред своје страдање у Риму, у време цара Нерона. Чудесном догађају ослобађања Апостола Петра, посвећена је успомена која се слави 16. јануара. 

Народне приче и обичаји

Народ прича да је једном и Свети Сава био окован па је по ослобођењу, сачувао вериге и њима лечио. Једном се сусретне са Светим Петром, и размену своје окове. Сава је Петру дао хладне, а Петар Сави вруће. Да нису тако урадили, народу би лети било превруће, а зими прехладно.

По народном веровању, од Верижица (Верижњака, Часних верига) настаје блаже време, јер Бог усијаним веригама почне да загрејава земљу. У многим местима Србије, Вериге се сматрају за велики празник. У Поповом пољу Срби на тај дан не раде теже послове, а жене посте. У Горњој Пчињи празнују овај дан због града. На Косову и Метохији празнују Вериге да не буде куге, сточари да стока напредује, и пре зоре захвате неначету воду на извору и са њом прскају стоку. Ратари то исто раде са житом у кошу, да би здраво изгурали зиму до краја. На овај дан звери не нападају људе, и не шију се одела.

Св.Сава, Савиндан (27.јануар)

Са прославе Савиндана 2012.

САВИНДАН, СВЕТИ САВА (14. јануар); Први Архиепископ српски, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић побегао на Свету Гору где се замонашио. За његовим примером је нешто касније пошао и његов отац, после смрти познат под монашким именом Симеон Мироточиви. Свети Сава је био изузетно образован и енергичан човек који је у Никеји успео да издејствује независност Српске Православне цркве и постане први Архиепископ српски. Подигао је заједно са оцем манастир Хиландар, а потом многе манастире и школе по Србији. Подигао је и прве болнице које су биле при већим манастирима. По смрти, Савине мошти су пренесене у манастир Милешева 1237. године, а Турци их спалише 1594. године, на Врачару. На том месту се данас налази храм Светог Саве.

Начин прослављања

Савиндан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Пошто је Свети Сава заштитник свих српских школа, и слави се као школска слава, на сам Савиндан, или неки дан пре, ђаци припремају приредбе са пригодним програмом, рецитацијама, скечевима, итд. који говоре о животу и делу нашег највећег светитеља. Многе песме су испеване о Светом Сави, и будући да је он узор за све Србе, то се често Православље у Срба назива Светосавље - пут Светог Саве.

Народни обичаји

Ο Светом Сави постоје многе ангедоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих других прича. Он је путујући Божији човек, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино...

У Чачку, мајке које имају децу школског узраста, спремају на овај дан жито. У таковском крају верује се да су сви вуци, пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смеју да нападају зими. У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов пас благо уједе залуталу овцу. Сава се наљути и прокле кера да више ништа не једе осим оног што отме. Тако је тај пас побегао у планину и постао вук.

Верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом, ο чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом, као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Ужичке Пожеге.

Ο Савиндану се не раде тежи послови. У неким крајевима се не ради ништа. Негде посте целу недељу пре Савиндана. Ако загрми на дан Светог Саве, онда ће по народном веровању, настати велики догађаји на земљи: "Гром загрме на Светога Саву, усред зиме кад му време није".

Свети Јован Крститељ ( 20.јануар )

Српска православна црква 20.Јануара слави Светог Јована.Тај празник код Срба назива се Јовандан и честа је крсна слава као израз посебног поштовања које у српском народу он ужива.

Јовандан се слави дан после Богојављења који је сећање на крштење Исусово и улогу светитеља који је припремао народ за нову веру.

На православним иконама свети Јован је представљен са крстастим штапом у левој руци и натписом - "Покај те се, јер је близу царство небеско".



Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.

Тропар, глас 2.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.

За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.

Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.

За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август)

Богојављење (19.јануар)

Богојављење (грч. Επιφανεια) је манифестација Бога на овом свету, било телесна било
директним делом. Примери су зачеће сина Божијег и јављење Свете Тројице приликом Исусовог крштења, које је обавио Јован Крститељ у реци Јордану.

Богојављење је један од петнаест највећих хришћанских празника. 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком и њеним мужем Јосифом, а тада у својој тридесетој години позвао је Јована Претечу да га крсти у реци Јордан. По Библији, одмах по крштењу, а оно је обављено три пута порињањем у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а тада на раме Исуса слете Свети Дух у обличју голуба. Овим крштењем је Исус означио почетак своје мисије и проповеди.

Народни обичаји

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за веровање у лековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, пре сунца обави ритуално купање у реци.

Начин празновања

По своме склопу, служба Богојављења је иста као и Божићна служба. Ако се Богојављење догоди у недељни дан, Васкрсна служба се потпуно изоставља и поје се служба празника. Празновању овог великог непокретног Господњег празника претходи Недеља пред Просвећењем, а празновање се продужава Недељом по Просвећењу и попразништвом које траје осам дана. Једино се у Српској Православној цркви празновање скраћује за један дан како би се служба Св. Саве могла самостално славити. Будући да су александријски Епископи, у чијим крајевима је цветала астрономска наука, били задужени од стране Првог васељенског сабора да израчунавају тачан датум празновања Пасхе, и да ο томе благовремено извештавају Црквене старешине, њихове пасхалне посланице стизале су Епископима света око Богојављења. Парохијско свештенство је ο датуму празновања Васкрса обавештавало своје верне одмах после Богојављења и том приликом кропило домове својих верних певајући тропар "Во Јордање..", који су већ пре Васкршњег поста знали време почетка поста и датум Васкрса. Тај обичај очувао се и данас у деловима бивше Карловачке митрополије, у Америци и Канади.

Од Божића до Богојављења мрсни су дани, чак и среда и петак, али се уочи Богојављења, на Крстовдан, пости ма који дан био. У народу се дани од Божића до Богојављења зову "некрштени дани".

Крстовдан (18.јануар)

Српска православна црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру. Празник се везује за празник крштења Исуса Христоса, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Верници Српске православне цркве и други православни хришћани славе Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Крштење Исусово: Франческо Албани

Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или - оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као - Зимски Крстовдан.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Зимски Крстовдан слави се увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.

У календару СПЦ није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос.

У православним храмовима се на Крстовдан служи литургија светог Јована Златоустог, уз ритуал великог освећења воде, који прати празнично богослужење.

Крстовданска водица се после водоосвећења дели верницима и, према обичају, чува у кућама ради здравља. Крстовдан уочи Богојављења је посни дан за православне вернике, без обзира на то који дан у недељи "пада".

У неким крајевима Србије постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву.

Ако се крст смрзне, верује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.

Нова година - Свети Василије Велики (14.јануар)

ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Βασίλειος ο Μέγας) - свети (330-379), бисер Цркве Христове
непроцењиве вредности и лепоте. Он блиста кроз векове као савршени монах и Епископ, облагодаћени богослов, непоколебљиви борац за веру Православну, уводилац мира и саборног живота у Цркви, уредитељ њеног канонског поретка, устројитељ Свете Литургије и богослужења Црквеног и узорни пастир људских душа.

Спољашњи услови у којима је одрастао Св. Василије сами су га подстицали да се развије у великог човека и савршеног Хришћанина. Епископска служба Василијева представља једно посебно поглавље у историји Цркве. Истовремено је на више страна усмеравао своје делатности. На првом месту, треба истаћи његову борбу за епископске катедре. Сматрао је да је највеће зло за Цркву ако се ове препусте јеретицима, који су се за њих борили свим средствима. Посебно се ангажовао у борби против јеретика на богословском плану. Упокојио се 31. децембра 378. године, а празнује се на дан своје сахране - 1. јануара, и као један од Света Три Јерарха - 30. јануара.

Житије

Рођен је у Неокесарији у Понту, у месту где је живела традиција великог богослова Св. Григорија Чудотворца, Оригеновог ученика (330). Α његов отац који се такође звао Василије био је образовани и врло имућни ретор - он је увео сина дубоко у сферу јелинске културе. Василијев деда по мајци, побожној Емелији, мученички је пострадао за Христа. Сестра Макрина се замонашила, а два млађа брата, као и он, постали су Епископи. Школовао се у Неокесарији, Кесарији Кападокијској, Цариграду и Атини. У круг његовог широког знања улазила је философија, реторика, граматика, астрономија, геометрија, па чак и медицина. Када је комплетирао своје световно образовање у Атини, Василије је одлучио да га принесе на дар Цркви.

Вратио се у завичај око 356. године, крстио се и марљиво почео да употпуњава своје хришћанско образовање, које је сматрао много важнијим од претходног. У ту сврху, најпре је предузео једно дуго путовање по Сирији и Египту, где је посетио многа духовна борилишта тамошњих монаха. Вративши се отуда, и сам се повукао у пустињу Неокесарије, са својим свеживотним пријатељем Григоријем Богословом. Ту су заједно проводили време у молитви и изучавању Светог Писма и Светих Отаца. Плод тога рада било је и њихово чувено дело Добротољубље Оригеново (извод из Оригенових дела), које најверније одсликава унутрашње духовно настројење ове двојице светитеља: свакоме приступати са његове боље стране.

Тамо су почели и да састављају правила монашког општежића, која су касније била завршена. У то време, Василије је био узрастао у великог богослова. Био је човек јаке воље, коју је изградио у строгим монашким подвизима и по томе је подсећао на Св. Атанасија Великог, само што није поседовао његово физичко здравље и ратничко расположење. Од 364. године, почела је Василијева јавна служба у Цркви, најпре као свештеника код Епископа Јевсевија у Кесарији Кападокијској, а затим као његовог заменика на катедри кесаријских Архиепископа од 370. до 379. године.

Дела

Књижевно наслеђе Св. Василија је доста обимно и захваљујући чињеници да је много читан и преписиван, све што је написао у целини је сачувано. Василијева дела су догматског, егзегетског, аскетског, педагошког и литургијског садржаја. Најважнија су:

    Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве.
    Ο Светом Духу, у 30 поглавља.
    Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим Хришћанима.
    Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313.
    Божанствена Литургија или Василијева Литургија.
    Омилије на шестоднев (девет)
    Омилије на Псалме
    Онима који нас клеветају да су три Бога
    Да Бог није творац зла
    Реч младима како да имају користи од јелинских списа
    Ο пијаницама
    Ο гневнима
    Против лихвара
    Писма (366) и др.

Учење Светог Василија

Највећи и вечни допринос Василија Великог богословљу Цркве јесте у тачном тумачењу богооткривене истине ο Светој Тројици и у победи над јересима које су ову истину порицале: аријанством, у његовом најекстремнијем облику, које је проповедао Евномије (аномејство), и монархијанистичким савелијанством, од којега до тада нису умели да се ослободе многи источни и западни "никејци". Своје учење Василије заснива на Црквеном Предању, тј. на вери и животу Цркве, као једином сигурном темељу који остаје непромењен кроз векове. Али то му није било довољно да би победио философствујуће јеретике и отклонио све нејасноће. Зато се послужио својим богатим знањем философије, као инструментом излагања хришћанских мисли и вере. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог Црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења.

Василије је одбацио јелински монизам и за основу учења ο Богу поставља хришћанску библијску теологију, која открива истину ο Богу. Своје учење ο Богу он формулише укратко: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси или Личности јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су равни по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се (енергијама а не природом) пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", каже Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. У Василијевом тумачењу и његовим богословским речником овековечено је тројичко богословље Цркве на Другом васељенском сабору у Цариграду (381).

Стевањдан (Стјепањдан 09.јануар)

Стевањдан (Стјепањдан) је прва крсна слава након Божића. Овај дан се, за оне који не
празнују славу, слави и као трећи дан Божића. Свети Стефан је први од седморице ђакона које су свети апостоли рукоположили, па се због тога он и назива архиђакон Стефан - први међу ђаконима. Као проповедник у Јерусалиму изведен је из града и каменован до смрти, те се зато назива и Првомученик Стефан. У каменовању је учествовао и његов рођак Савле, који је касније познат као апостол Павле.

Култ овог свеца је врло развијен и подигнуто је много њему посвећених храмова. Само у Србији има више од четрдесет цркава и манастира. У помен архиђакона Стефана, црква даје четири пута годишње помен, а 15. августа се светкује и као Стеван Ветровити.

Народни обичај

Код Срба постоји велики број народних обичаја везаних за Стевањдан. Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи божићна слама из куће, која се, због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво пометена и скупљена, оставља у шталу, привредне објекте, воћњак или међу пчеле, ради подстицања рода или напредка.

Сабор Пресвете Богородице (08.јануар)

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Σύναξις της Θεοτόκου), у народу познат и као Божији дан; најстарији од свих празника Богородице, потиче из IV века. Празнује се на други дан Рођења Господа Исуса Христа, 26. децембра. Празник се назива "Сабором", као што се и други дан по Богојављењу назива Сабором Св. Јована, или други дан по Благовестима Сабором Св. Архангела Гаврила. Наиме, на други дан после великих празника Црква се увек сећа главних учесника догађаја који се славио првога дана празника (претходног дана). Начин прослављања

Пошто је овај празник на други дан Божића, Црква комбинује божићне химне са онима које прослављају Богородицу, указујући на њу која је својом слободном вољом омогућила Оваплоћење Сина Божијег. Управо кроз Богородицу је Он попримио људску природу, Његово Тело је од њеног тела, Његова Крв је од њене крви, Његов Живот у људском телу је од њеног живота.

Божић (07.јануар)

БОЖИЋ (грч: Χριστούγεννα), рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт 1,18-25).
Највећи хришћански празник после Васкрса. Због посебног значаја, у Црквеним књигама назива се и "Мала Пасха", а Св. Јован Златоусти назива га "часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника".

Дан Христовог рођења је тренутак промене у природи, крај једногодишњег циклуса и час када стара година препушта време новој. На иконографским представама слика се пећина у којој је Богородица уз дете положено у јасле. У пећини или испред ње седи Јосиф, ослобођен сумње у Маријину верност и пастири задивљени божанским рођењем. Са друге стране, мудраци са Истока јашу да се поклоне тек рођеном Богу вођени звездом. Понекад слику прати натпис из Јеванђеља по Луци (2,37): "Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља". Из средишта се, у млазу светла, појављује звезда усмерена према глави детета. Под утицајем литургијске поезије, у којој се описују љубав и бол мајке над умрлим сином, слика се Богородица како прислања образ уз образ детета, предвиђајући његову смрт на Крсту. Најсложеније по познавању детаља у српском сликарству јесу фреске у манастирима Сопоћани и Градац из XIII века.
У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог Крштења, под заједничким називом Богојављење (грч: θεοφάνια - Теофанија). Остатке те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића заједно са Богојављењем има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију, у које је укључивао оба мотива, и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Божић се издваја у засебан празник и слави 25. децембра, у време цара Аркадија, 379. године. На месту рођења Христовог, у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима озваничавају свеопште празновање дана Христовог Рођења.
Да би се Хришћани достојно припремили за Божић, установљен је Божићни пост од 15. новембра до 24. децембра, који није тако строг као Васкршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Сам празник Божић, је увек мрсни дан.
Ο Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".

Чесница 
Чесница се сматра изузетно важним обредним колачем. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се месила првог дана Божића кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи "чест", "део", "срећа", јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Веровало се да чесница представља добар род усева.

Бадњи дан 06.јануар

Бадњи дан се прославља 6. јануара, дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих. Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Порекло празника 
Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Обичаји и симболика
 Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Сечење бадњака
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.

Божићна печеницаПосле доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.


Обилажење домова
У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и а од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).


Бадње вече
Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.



Уношење бадњака и сламе
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Паљење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.


Бадњачки колач
 Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.


Бадња вечера
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).


Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.

Бдење
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.


Захватање воде
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.

Хришћански елементи и смисао
Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Опраштање
Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.


Савремена урбана прослава Бадњег дана
У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.

Туциндан (05.јануар)

Туциндан је народни празник који пада 5. јануара, два дана пред Божић, односно дан пред

Бадњи дан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница тукла - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из страних многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу не ваља тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Игњатије Богоносац (02.јануар)

Игњатије Богоносац познат још и као Игњатије Антиохијски је хришћански светитељ. Био
је трећи по реду патријарх Антиохијске цркве. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете и веру у Бога у себи.

Игњатије Богоносац је био ученик Светог Јована Богослова, заједно са Поликарпом, епископом смирнским.

Одлуком светих апостола је постављен за епископа у Антиохији. Док је био епископ улагао је много труда и напора у проповедању побожности. Први је увео антифонски начин појања у цркви (појање за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње). Према хришћанској традицији такав начин појања се открио Светом Игњатију међу анђелима на небесима.

Када је цар Трајан пролазио кроз Антиохију на походу против Персијанаца, дознао је за Игњатија, позвао га код себе и убеђивао да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Пошто није прихватио царев предлог Игњатије је окован и послат у Рим, да буде бачен пред звери. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије је стигао у Рим, где је бачен пред лавове. Лавови су га растргли и појели, оставивши само неколико већих костију и срце. Пред звери је бачен 107. године. Према хришћанској традицији верује се да се Игњатије Богоносац јављао жвише пута из раја и чинио чуда помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.

Свештеномученик Игњатије се слави 29. јануара и 20. децембра (по црквеном календару). У децембру се празнује пренос његових моштију из Рима уАнтиохију. Међутим када су Персијанци заузели Антиохију у 6. веку његово мошти су поново враћене из Антиохије у Рим.

Српска православна црква слави га 20. децембра и 29. јануара по црквеном, а 2. јануара и 11. фебруара по грегоријанском календару.