Материце (25.децембар)

Материце се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и у нашим храмовима, нарочито по градовима. Побожне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се дреше поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Свети Спиридон Чудотворац (25.децембар)

Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка

су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.

Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предадо служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.

Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.

Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

Свети Спиридон и Срби

Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве.

Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света.

Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи.

Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем.

На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво.

Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба.

А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»

Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.

По народном веровању,
он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.
Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада.
Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: „Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан.“

Начин прослављања

Свети Спиридон се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива(жита), воштане свеће и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Ова слава увек пада у божићни пост и стога славска трпеза је увек посна. То је непокретни празник.

Због благости, Светог Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Светог Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.

Детињци (18.децембар)

Детињци се славе трећу недељу пред Божић. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу.

СВЕТИ НИКОЛА - НИКОЉДАН (19.децембар)

НИКОЉДАН - СВЕТИ НИКОЛА (6. децембар), најчешћа крсна слава у Срба. Истраживања
показују да од свих Срба који славе, тридесет процената слави овај празник. Св. Никола, Архиепископ мирликлјски, био је велики борац за веру и Цркву. Његова чуда и његова вера прославиле су га још за живота, па га прво народ а затим и Црква прогласи за светитеља. Упокојио се 6. децембра 343. године. Црква слави пренос његових моштију 9. маја (сирна субота). Има много прича и ο томе како је Св. Никола био помоћник људима у беди и невољи.

Приче о Светом Николи

Беше велика глад у Ликији, а у Италији је био трговац који је имао много жита. Једне ноћи том трговцу се у сну јави Свети Никола и даде му три златника капаре, да пуну лађу жита довезе у град Мир. Трговац тако и учини, крене у Мир, своје жито добро распрода, али и спаси грађане од глади и невоље. Други пут, десила се нека побуна у Фригији, и цар Константин Велики посла тројицу својих војвода са војском да угуше побуну. Но, војници, искрцавши се у Ликији, почну пљачкати тамошње становништво па на више места избише и туче између војника и грађана. Никола позва војводе, лепо их почасти и умоли да забране својим војницима непримерено понашање, те тако отклони беду од свог народа. Баш у то време, један управник, који је био врло грамзив, осуди неког невиног грађанина на смрт, да би приграбио његово имање. Кад су га хтели погубити, Св. Никола поведе оне три војводе на губилиште; и таман кад је џелат потегао мач да одсече несрећнику главу, Св. Никола га шчепа за руку, отме му мач и баци га на страну. Нико није смео питати светитеља зашто је то учинио, јер су га сви знали као великог праведника, који се увек заузима за невине људе. Поред тога, Св. Никола и управника жестоко пред свима изгрди за његово среброљубље и неправедан суд.

Завршивши посао у Фригији и умиривши буну, војводе се врате у Цариград где их цар, за заслуге, постави за чланове свога савета. Али царев надзорник Авлавије, који им је завидео на положају, нападне их као издајнике и цар их баци у тамницу и осуди на смрт. Војводе се сетише како је Св. Никола спасао невиног грађанина у Ликији и почеше му се молити да и њих невине одбрани. Уочи дана кад их је требало погубити јави се у сну Свети Никола и цару и Авлавију и рече им да одмах пусте невине војводе. Цар одмах ујутру нареди да му се доведу војводе из тамнице па им рече: "Не дајем вам живот ја, но Никола велики служитељ Божији. Идите и њему захвалите, а од мене му реците да сам извршио оно што ми је наредио". Цар им преда и једно Јеванђеље са позлаћеним корицама, скупоцену кадионицу и два свећњака да однесу у Мир. Војводе радосно оду у Мир Светом Николи и захвале му на избављењу.

После овога десио се и следећи случај: једна лађа бродила је из Египта, па је ухвати велика бура на мору. Бродари и путници припадну на молитву, позивајући Светог Николу у помоћ, јер већ су били чули да је многима помогао. У тај мах појави се Свети Никола на лађи, па дохвати крму у руке, почне управљати бродом и избави је опасности, па га одмах нестаде. Бура се утиша и путници дођу у пристаниште. Кад су ушли у град, угледају свога добротвора што их је спасао од буре, почну да му љубе ноге и захваљују, а он им одговори: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Светитељ је, међутим, прозрео да су ти морепловци били гусари, ге их посаветује да поправе своје владање, да их друга каква Божија казна не стигне.

Из Котора потиче прича "О капетану и Св. Николи". Некада давно капетан из познате морнарске куће Вучинића, реши - и поред свих савета да то не чини - да исплови баш на Никољдан. Како реши, тако и уради, али само што су прошли поред острва Крфа, нападоше их арапски гусари, лако савладаше и бацише у окове. Као оковани галиоти, пловили су годину дана, све молећи Светог Николу да их спасе. После годину дана, баш на овај дан, близу Пирејске луке, нападе њихов, сада гусарски брод, лађу капетана Кукића из данашњег Херцег Новог. Новљанин Кукић беше храбар, а уз то имаде и педесет одважних морнара, који после жестоке битке савладаше и побише гусаре. За све време битке, нико не примети старца са белом брадом. Кад битка би завршена старац показа руком Новљанима на брод и рече: "Сад спасите ону грешну браћу", а ови у њему препознаше свог заштитника и светитеља Николу.

По упокојењу, његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви мирликијске Митрополије. Више стотина година тело је почивало тамо где је и сахрањено; и многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити, тј. Стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи број свечара њега слави.

Начин прослављања

Никољдан увек пада у време Божићног поста, и због тога је празнична трпеза славара увек посна. На његов дан спрема се жито и колач, који се заједно са вином освећују у обреду благосиљања славских колача. У јужној Србији на овај дан праве шарени колач са птицама који свештеник обавезно прелива вином. Месе се понекад и два, од којих један припада свештенику, а други остаје у кући - тзв. пресвети. На Никољдан предвече овај колач дели се деци, која треба да га поједу. Верује се да Св. Никола превози душе са овог на онај свет. Некад је мртвима узимао душу и мерио, али је касније тај посао преузео Арханђел Михаило, док га није заменио Арханђел Гаврило.

Господар је воде и заштитник путника. Славе га морнари, бродари, рибари и сви чији живот зависи од мора и воде. Некада се на свим хришћанским лађама налазила икона Светог Николе, а он се нарочито празновао дуж Јадранског и Средоземног мора. Кажу да су га чак и турски лађари поштовали. Уочи Светог Николе, око 4 часа после подне, свака лађа, ма где да се нашла, стане и баци сидро; а на дан Светог Николе, сви лађари би се лепо обукли, истакли заставе на броду, пуцали из топова, па пошто би се помолили Светом Николи, цео дан би прослављали и частили се. Тек кад прође дан славе, сутрадан би настављали пловидбу. Српско паробродско друшво славило је Светог Николу. Кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима, а док је дизао славу, пуцали су топови и звонила црквена звона.

По градовима и варошима Србије раширено је веровање да Св. Никола ноћ уочи свог празника, обилази децу која су била добра у току године и дели поклоне. Поклон обично оставља у дечјим ципелама. И данас многа деца чисте своје ципеле истављају их у прозоре, да би се ујутру, на Никољдан, силно обрадовала кад у ципелици пронађу поклон-дар Св. Николе.

Светa великомученицa Варварa (17.децембар)

Света Варвара (грч. Αγία Βαρβάρα), позната као и Света Барбара, је хришћанска мученица и светитељка. 

Житије Свете Варваре

Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.

Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна - једном га је погодио гром и скончао је у мукама.

На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци.

Народни обичаји

Постоји народни обичај да се уочи свете Варваре кува жито, варица и увече остави да уври поред ватре у лонцу, па се сутра на Варварин дан гледа са које је стране наврило, па се каже да са те стране у пољу треба сејати пшеницу, ако се жели добар род. Варено жито се једе у кући, њим се посипа место где се узима вода за пиће, а меша се и са соли, па се даје стоци.

У Срба је народна година, као и црквена данас, почињала 1. септембра, пошто се побере летина, па је зато Варварин дан био први дан у овој години у коме су почињала врацања.

Кад се вари варица деца у Боки певају:

Вари вари варице,

Да се раду јарице

И бијеле јагњице

и детици и јунцици.

Варица се једе хладна и други и треци дан и зато се пева:

Варварица вари,

А Савица лади,

Николица куса.

Православна црква прославља Свету Варвару 17. децембра.

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК (9. децембар)

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК - Рођен је у Андријанопољу и од малена предан наслужбу Богу. Као ђакон служио је у цркви у Андријанопољу код епископа Теодора. Свети Алимпије желео је да се повуче и да живи у молитви и усамљеништву па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм свете Ефимије која му се јавила у сну. Поткрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити. Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски. У женском манастиру живеле су светитељеве мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.

Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Светој Гори.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (4.децембар)

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Εισόδια της Θεοτόκου), (21. новембар);
непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба.

Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама.

И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године.

Установљење празника

У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва.

На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња.

Ваведење је слава манастира Хиландара.

Народни обичаји

Ваведење славе сточари да би им Богородица заштитила стоку од звери. У Србији на овај дан престају свадбе. У неким таковским селима био је обичај да се тог дана остане после службе код цркве и да се ту први пут појаве све младе које су се удале те јесени. Младе се за ту прилику свечано одену и заките цвећем из венчаних венаца. Овај обичај одржавају и Поповци, који се окупе око манастира Ваведење у Завали. У селима јужног Поморавља све жене које не могу да имају децу одлазе у манастир Црковицу, где проведу читаву ноћ у молитвама да би добиле порода. Последњи вашар у години, у Гламочком пољу одржава се на Ваведење.

Св. Јован Златоусти (26.новембар)

ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма,
најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.

Житије

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијскирукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.

Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и сталнопроповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.

Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовогапостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.

У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.

Дела
Златоустова дела могу се поделити у четири групе: расправе, егзегетске омилије на Свето Писмо, тематске беседе и писма. Унутар сваке групе заступљене су све богословске теме - догматске, моралне,аскетске, пастирске, литургијске и др.

Његова најпознатија дела су:
Против непријатеља монашког живота
Упоређење цара и монаха
Теодору палом, у две књиге
Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
Ο свештенству у шест књига
Ο девичанству
Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
Егзегетске омилије на Свето Писмо
Против аномијаца, у 12 беседа
Катихезе
Ο статуама
Ο Евтропију
Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).

Златоусти је један од најомиљењих отаца Цркве. Томе је свакако допринело и његово богословље, а не само његов духовно симпатични јеванђелски лик. Црква је дала своју оцену ο њему као богослову, пастиру и учитељу његовим уврштењем у тројицу Светих јерарха. Међутим, западни патролози обично не сматрају Златоустог за богослова, него за "моралисту". Очигледно је да Златоусти не одговара њиховим појмовима ο богословљу. Он није кабинетски, него опитни богослов. Он није ни као Атанасије Велики и остали Кападокијци, својим богословљем пресудно утицао на решавање тројичких и христолошких спорова нити је учинио допринос богословској терминологији. Његова богословска величина је у нечему другоме: он је носилац и тумач живог апостолског наслеђа праве вере. То значи да је он јеванђелски,христоцентрични, сотириолошки богослов.

Учење Светог Јована

У Тројичком богословљу, које је изложио пишући против аномијаца и у Катихезама за новокрштене, Златоусти се служио богословским постигнућима Кападокијаца. Био је, дакле, "новоникејац". Говорећи ο јединству Свете Тројице, наглашава такође и постојање сваке од Трију Божанских Ипостаси. Код њега је изражен и апофатички приступ тајни Богопознања. Иако је Антиохијац, па чак донекле и ученик Теодора Мопсуетијског, Златоусти је имао јасну и исправну христологију. Он је разјаснио једно од најважнијих питања хришћанске антропологије - стање човекове природе после првородног греха и положај човеков у паломе свету, протумачивши карактеристични текст код Св. Павла (Рм 5,12).

Када говори ο Цркви, Златоусти је посматра као реалан историјски и друштвени ентитет. Права природа Цркве разоткрива се у Литургији, која се на два начина показује као Тело Христово: сакраментално тело и Црквено тело. Из таквог схватања Литургије, проистиче Златоустово учење ο друштвеном, породичном и личном животу у Цркви. Људско друштво је у стању распадања зато што у њему нема уцрковљења, зато што оно не живи литургијски. Такав дух се директно супротставља хришћанском поимању односа унутар црквене заједница, а савршено се изражава речима "моје" и "твоје". Због таквог јеванђелског схватања, Златоусти је кроз целу историју остао највећи проповедник милосрђа и изобличитељ поседовања, посебно оног које се појављује у Цркви.

Постојање грађанске власти је неопходно у оваквом свету, сматра Златоусти, јер пошто нема хришћанске љубави, а има свакога зла, власт је једина спона међу људима која их штити од потпуног хаоса. У личном животу Хришћанина, поред љубави, Златоусти у први план ставља слободу. Она се састоји у човековој унутрашњој одређености да буде далеко од свега земаљскога и потпуној спремности на љубав према Богу и ближњима. Такав став према свету чини да се човек може спасти у свим условима живота. У овом аспекту његовог учења, раван му је само Св. Павле. Златоусти је богослов кроз кога је проговорило целокупноПредање Цркве, који је живео сагласно са тим Предањем и као учитељ хришћанског живота, исто то захтевао и од других.

Свети Јован Милостиви (25.новембар)

Српска православна Црква и верници данас славе Светог Јована Милостивог, чувеног по доброчинству.

Свети Јован Милостиви рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства је васпитаван као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам.

Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика.

За време свог десетогодишњег мандата у Александрији најстроже је кажњавао сваки прогон јеретика и нехришћана. Тврдио је да ће њима Бог судити, а да ми на земљи “морамо прихватити људе онаквима какви јесу”.

Свештиници патријаршије Александријске константно су му замерали што је помагао нехришћанима, слушајући сваки њихов проблем. Предање каже да му једном дошла једна неверница која је тврдила да је лажно оптужена да није девица. Иако су га свештеници саветовали да је не прими, Јован им одговорио: “Ако ја њу не примим, како ћу онда тражити од Бога да после мене прими”.

Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом”.

Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

Јована Милостивог обележавају све хришћанске цркве и сматрају га свецом доброте. Због тога се верује да на данашњи дан треба да будете милостиви према свакоме ко затражи вашу помоћ.

Свети Мрата - Мратиндан (24.новембар)

Свети Мрата син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био
је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид.
Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Данас је празник Богородице Брзопомоћнице (22.новембар)

За брзу помоћ у животној невољи или опасности, овако се ПОМОЛИТЕ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

О Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Христа Бога нашега Који држи све десницом Својом!

Излиј милост и доброту Његову на нас, да од непријатеља видивих и невидивих неустрашени будемо, као што си онима који се у Тебе уздају обећала: „Ја сам са вама и нико против вас не може“.

Свету Православну Цркву и обитељ нашу од јереси и раскола сачувај и темељ покајања роду нашем постави. Свете земље православне на правоверни пут, од Бога им даровани, поврати, молитве наше тамјаном испуни да као пољски љиљан процветају, да у чистоти и побожности поживимо, да Тобом будемо увек сачувани од напасти антихриста, од најезде туђинаца, од сукоба међусобних, од огња и земљотреса, од глади и помора, од смрти ненадане, од породичних раздора.

Све нас укрепи и спаси, Пречиста, у Тебе се уздамо по речима Твојим:“Ја сам са вама и нико против вас не може“.

Пресветла Владичице Богородице, моли за нас Господа Бога нашега, Који милује и спашава, без заштите Своје да нас не остави и у Царство Своје да нас прими, јер је и Он казао верницима Својим: Ја сам са вама и нико против вас не може.

Њему приличи свака слава, част, поклоњење, сила и величање Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек у векове векова.

Амин.

Свети Нектарије Егински (22.новембар)

Свети Нектарије Егински је грчки монах који је био настојник манастира на острву Егина
поред Атине. Живео је половином 19 века а преминуо 1920 године. Моле му се посебно болесници који болују од канцера, рака и малигних болести.

Сви верници одлазе код његових светих моштију у цркву на острву Егини, у манастире који имају честицу Светог Нектарије Егинског (део светих моштију) или се целивају његове иконе, помазује се освећеним уљем Светог Нектарија Егинског и сваки дан се чита Акатист и молитва Светом Некатрију Егинском за исцељење.

Kада год верник жели да упути снажну молитву за свој проблем, жељу, болест, он се читањем акатиста обраћа светитељу да га он заступа код Господа Бога и да својом заслугом на небу коју има, помогне молитвенику.

22. новембра је дан Светог Нектарија Егинског који се појавио у чудима лечења малигних болести рака. На списку болести чије је исцељење по православном веровању помогао су парализа, нервна обољења, обољења бубрега, очију и Паркинсонова болест. Такође су забележена његова чуда у разним несрећама као што су бродоломи, сурвавање аутобуса у провалију, напади ајкула, уједи змија и остали. Верници говоре да им је давао упуте и у сну шта да ураде да би оздравили.

Сматра се да је Свети Нектарије Егински и сам преминуо од канцера по промишљу Божијем, да би био помоћ и путоказ људима који од тога болују. Он је преминуо од малигне болести да би добио венац славе Божије за свој богоугодан живот, док је нама људима болест путоказ и опомена да се окренемо Господу и схватимо вољу Његову, коју обично не примећујемо бавећи се својим стварима, проблемима и животима.

Свети Некатрије Егински је светитељ за кога је забележено преко 2000 чуда. О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, међу којима је био и архимандрит Амвросије Фонтрије.

Он је написао свечево житије у којем је набројао нека од чуда која су се догодила после његове смрти, а којих је, како сам каже, било толико, да “нема папира на који би могла стати”.

ДАНАС ИЗГОВОРИТЕ ОВЕ РЕЧИ ЗА ОЗДРАВЉЕЊЕ И ЧУДО:

“О, свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.

Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.

А ти си, светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: “Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим.”

А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: “Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати.” Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.

О, велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.

Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! 

Амин.”

Црква Св. Нектарија Егинског у Ваљеву

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (21.новембар)

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО, 

по бројности свечара на другом месту
слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Начин прослављања

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".

Народне приче о Арханђелу Михаилу

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је - болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом - која беше његова слика и прилика - шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: "Зар ти ништа не даде Бог?" Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: "Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити". Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: "Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!" Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас - уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

ЂУРЂИЦ (16.новембар)

ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.

У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.

Начин прослављања

Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.

Молитва Светом Георгију

Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.

Свети Козма и Дамјан - Врачи (14.новембар)

Свети Козма и Дамјан су били врачеви, бесребреници и чудотворци. Браћа родом негде из
Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке. Отац је умро још док су били деца, те их је мајка узгојила у хришћанском духу.

Од Господа су добили дар за исцељење разних болести, како су то добили бесплатно, бесплатно су и лечили именом Господа Исуса Христа, те су им људи дали име још бесребреници што значи бесплатни лекари. Бог им је дао заповест која гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајте”. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу људи , да се Козма једном истински наљутио на Дамјана што је узео 3 јаја од жене коју су излечили по имену Паладија. Толико се Козма наљутио да је наредио да га после смрти не сахране крај брата Дамјана. Али Дамјан је узео та три јајета не као награду, него због тога што га је Паладија заклела Светом Тројицом. 

Ипак по смрти њиховој у месту Фереману били су заједно сахрањени. И после смрти су исцеливали, када је једном човеку док је спавао ушла му је змија кроз уста, човек се патио све док пред сам крај живота непозове Свете Врачеве да га исцеле, те га и исцелише.

Свети Аврамије Затворник (11. новембар)

Свети Аврамије Затворник (290-360) је био малоазијски хришћански испосник и монах.

Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године. У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској). Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог усамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су 29. октобар по јулијанском односно 11. новембар по грегоријанском календару. Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русији се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке

МИТРОВДАН (08.новембар)

МИТРОВДАН - СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, по бројностсвечара на шестом месту слава код Срба.

Велики празник посвећен Св. Димитрију, сину великог солунског војводе. Због заштите и несебичне помоћи коју је пружао Хришћанима, христоборни цар Максимилијан баци Димитрија у тамницу, и пошто не успе да га одврати од хришћанске вере, нареди да га војници прободу са девет копаља. Из његовог тела потече целебно миро, чудесан лек који излечи многе болесне. Касније, цар Јустинијан I (527—565) пожеле да премести мошти светитеља у Цариград, али кад додирнуше ковчег одјекну одлучан глас: "Станите, не дирајте!". Тако заштитник града Солуна остаде у свом граду, где му мошти и данас обилази верни Православни народ и невољници, тражећи лека болестима или мира својим немирима.

Начин прослављања

Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Чуда Св. Димитрија

Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.

Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.

Народни обичаји

За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."

На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.

СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ (31.октобар)

Српска православна црква и њени верници данас прослављају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског.
Свети Лука је аутор једног од четири Јенвађеља, а сматра се и оснивачем хришћанског иконописа, пошто је живописао три иконе Пресвете Богородице и иконе Светих апостола Петра и Павла.
Овај светитељ био је родом из Антиохије. У младости је изучио грчку филозофију, медицину и живопис.
У време Христове делатности на земљи, Свети Лука дође у Јерусалим, где виде Спаситеља лицем у лице, чу његову спасоносну науку и би сведок чудесних дела његових.
Поверовавши у Господа, Свети Лука би уврштен у Седамдесет апостола. Заједно са Клеопом видио је васкрслог Господа на путу за Емаус. По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се вратио у Антиохију и постао сатрудник апостола Павла.
Са апостолом Павлом путовао је у Рим обраћајућу Јевреје и незнабошце у веру Христову. На молбу хришћана написао је Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти апостола Павла проповедао је по Италији, Далмацији и Македонији.
Имао је 84 године, када га идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једну маслину у Теби Беотијској. Чудотворне мошти Светог Луке пренесене су у Цариград у време Констанција, сина Константиновог.
Свети Петар Цетињски био је митрополит црногорски. Рођен је 1749. у селу Његуши. Ступио је у монашки чин у својој 12. години. Године 1782. постаје митрополит и господар Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је свом народу.
Радио је на помирењу завађених племена и бранио земљу од освајача. Прославио се победом над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Иако је био кнез, живео је као прост монах у једној тескобној келији. Упокојио се 31. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.

Света Петка (27.октобар)

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11.
века.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.

Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

Срђевдан (20.октобар)

Срђевдан - крсна слава посвећена Св. Срђу (Сергију, на лат. Sergius) и Вакху (на лат. Bachus), који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку. Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.

Под царем Јустинијаном I (527 - 565),који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку. Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

ТОМИНДАН (19. октобар)

ТОМИНДАН - СВЕТИ ТОМА (19. октобар), по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и "неверни Тома", јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

Покров Пресвете Богородице (14.октобар)

Покров Пресвете Богородице је хришћански црквени празник када црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћанскога рода.

Манастир Ђунис

Конкретан догађај који се тога дана спомиње и празнује десио се према хришћанском вјеровању 1. октобра 911. године у време цара Лава Мудрога (или Философа). Служенно је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. Према хришћанском вјеровању, у четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање показао је руком Епифанију блаженом, и упитао га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!".

Беседа игумана манастира Подмаине оца Рафаила Бољевића

 

Беседа оца Рафаила у сали Биоскопа у Љубовији

Беседа оца Рафаила у храму Преображења Господњег у Љубовији

СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК - МИХОЉДАН (12.октобар)

МИХОЉДАН - СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК, по бројности свечара на тринаестом Михољдан. Свети је рођен у Коринту и у младости се посветио Богу и вери. Св. Јефтимије га запази и прозре као будућег великог духовника те узе под своје окриље. Св. Киријак је за себе говорио да откако је монах, сунце га није видело да једе нити да се гневи на неког. Црква га сматра за велико светло, стуб Православља и дику монаштва. Он је моћни исцелитељ болесних и благи утешитељ тужних. Поживео је дуго, а упокојио се у Господу 557. године.
месту слава код Срба. Празник је посвећен Св. Киријаку Отшелнику, кога народ зове Св. Михољ, те отуд назив празника -

Начин прослављања

Михољдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник, кога понајвише славе Православни на приморју, јер он је заштитник морепловаца

Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (06.октобар)

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

Света великомученица Марина - Огњена Марија (30.јул)

Српска православна црква и верници обележавају спомен на свету мученицу Марину, у народу познату као Огњена Марија. Мошти ове светитељке почивају у манастиру Свете Марине у Албанији, на планини Лонга изнад Охридског језера. 

Празник Огњена Марија, као и празници светитељки који следе у августу - Блага Марија и Трнова Петка, у црквеном календару није уписан црвеним словима, али спада у веома поштоване празнике у српском народу.

Име ове светитељке посебно се поштује међу женама, тако да се тог дана не послује ни у кући, ни у пољу, а у народу се каже да тог дана не ваља ни конац у иглу уденути.

Према народном веровању, Света Марина пали и кажњава огњем и, као Свети Илија који кажњава громом, она спада у "огњевите" свеце.

Света мученица Марина родом је из Антиохије, крстила се у 12. години и рано је остала без мајке, а отац ју је, када је сазнао да је хришћанка, отерао од куће.

На путу из Антиохије она је срела епарха Олимврија који је пошао да гони хришћане. Пошто је одбила понуђени брак и због њене вере у Господа Исуса Христа, гневни епарх нареди да је изложе најгорим мукама.

Света великомученица Марина посечена је мачем у 16. години, у доба цара Диоклецијана. Мошти ове светитељке налазиле су се у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука налази у светогорском манастиру Ватопеду.

У манастиру Свете Марине у Албанији, на планини Лонга изнад Охридског језера, почивају њене чудотворне и свете мошти, које посећују и клањају им се и православни и муслимани.
Огњену Марију неке православне породице обележавају као крсну славу.

Сабор светог архангела Гаврила (26.јул)

Српска православна црква обележава данас празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању света. Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обележен „црвеним словом“ у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као – благовесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању света и у борби против „палих“ анђела, предвођених самим злом – Сатаном.

Сведочанство о почетку настајања Божије творевине, архангел Гаврило је пренео пророку Мојсију, јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.

Слави се као анђео благовесник задужен за радосне или благе вести и онај који је најавио Захарији рођење Светог Јована Крститеља, претече Христовог.

Архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода – Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика се са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство Небеско.

Највећа и најрадоснија вест у хришћанству коју је јавио Благовесник је вест о Васкрсењу Христовом.

Ова сцена са архангелом Гаврилом како седи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Бели анђео

Фреска у средњовековном Манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најлепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.

У народу је празник познат и као летњи Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима је, оним који поштују веру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први, уз архангела Михаила, који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима следе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.

Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се, такође, 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.

Свети великомученик Прокопије - ПРОКОП (21.јул)

Свети Прокопије - икона 13. в.

Свети великомученик Прокопије је хришћански светитељ из 4. века. Рођен је у Јерусалиму. Име по рођењу било му је Неаније. Био је војвода у служби цара Диоклецијана.

У време прогона хришћана, Диоклецијан је одредио Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и тамо затре хришћане. На том путу, Неанију се десило нешто слично као некада Савлу, касније апостолу и светитељу Павлу. Десио се јак земљотрес, након чега му се обратио Бог речима: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?". На његово питање: „ко си ти, Господе? Не могу да тепознам." показао се у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и зачуо се глас: „Ја сам Исус распети Син Божји"... „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом".

Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове." Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303. године.

Православна црква слави Светог Амфилохија Иконијског 8. јула, по јулијанском, односно 21. јула по грегоријанском календару.

ПЕТРОВДАН (12.јул)

ПЕТРОВДАН ( Свети Апостоли Петар и Павле), празник када се славе и Петар и Павле, јер су пострадали на исти дан. Осим тога, Светом Петру се држи помен и 16. јануара, када се славе Часне вериге - одавање поштовања оним оковима-ланцима, које је Св. Петар као сужањ носио у јерусалимској тамници. Неки Хришћани су сачували те ланце, и за време цара Константина пренели их у Цариград. Од Апостола Петра остале су две посланице, Прва и Друга саборна посланица, које су придружене књигама Новог Завета. По заповести цара Нерона страдао је мученичком смрћу, разапет на крсту, али по властитој жељи, окренут главом на доле, јер се сматрао недостојним да претрпи исту казну као и Спаситељ.

Народне приче о Апостолу Петру

Кад је Бог делио улоге, Св. Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од Небеског царства. Зато он седи на вратима Раја и испитује умрле. Св. Петар је такође поставио небеског ковача на Месец да га окује и сачува за земљу. Он шета Млечним путем и моли се пред небеским крстом; учвршћује гвозден стуб на коме лежи земља и који страшан црни пас стално гризе. Са Св. Савом је заменио вериге па се зато дешава да су на Савиндан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.

Прича се да је нека жена у околини Крагујевца прала веш на потоку на овај дан, кад наиђе старац из шуме и упита је дали зна да је данас Благи дан? Жена не рече ништа него настави да пере. На то Св. Петар, јер то је он био, рече: "Остаћеш нема до идућег Петровдана". Тако и би. Жена поста мутава и проведе у посту читаву годину, а кад дође Петровдан она ускликну Божије име. Од тада је ишла по свету, славила име светитеља и причала ο свом искупљењу.

Рођење Светог Јована Крститеља - ИВАЊДАН (07.јул)

ИВАЊДАН (24. јуни, Ивандан), празник рођења Светог Јована Кститеља, пророка и Претече.
Рођен је шест месеци пре Господа Исуса Христа, као детемолитве, од престарелих родитеља Захарија и Јелисавете. У животу Св. Јована све је било чудно - рођење, храна, одећа и васпитавање у суровој јудејској пустињи. Када га је Бог ословио у пустињи, одлази међу људе и почиње да у њиховим душама припрема стазе за долазак Спаситеља. Празник је установљн у IV веку, након успостављања Божића. Колико је овај празник поштован од давнина, види се и по листи химнографа који су писали Црквенепесме за њега: Дометије (IV век), Анатолије (IX век), Св. Андреј Критски, Св. Јован Дамаскин, монахиња Касија и византијски цар Лав Мудри.

Народни обичаји

О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана. 

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

У таковском крају постоји прича ο неком сељаку из Невада, који је у глуво доба ноћи изашао из куће и видео неко бледо светло на планини Рудник. Одмах се обукао и кад је дошао до тог места баци капу. Сутрадан, зарана, отишао је тамо и ископао пун ковчег сребрњака. Само што је ископао и извадио благо, окренуо се према сунцу да захвали Господу, на шта се догодило ново чудо. Сунце је три пута заиграло - поскочило, као знак да је благо дар Јована Крститеља.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.

ВИДОВДАН ( 28.јун )

Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска
православна црква (15. јуна по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

О пореклу назива

О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве, такође не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе хришћана на православце и католике. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан. Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus, у преводу са латинског свети Витус, т. ј. свети Вид), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас на Јадранском приморју постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке (итал. Fiume, у преводу са италијанског река(на ијекавском говору ријека)) која Видовдан (15. јун) обележава као дан града (потребно је скренути пажњу да званичан датум Видовдана није 28. јун, већ 15. јун, само што тај 15. јун због разлике у календару пада на 28. грегоријански јун, као што и Српска Нова Година чији је званичан датум 1. јануар пада на 14. јануар, јер се СПЦ придржава јулијанског, а не грегоријанског календара).

_________________________________________________________________________
Ово су неки од догађаја који су се збили на Видовдан (обратити пажњу да је због разлике у календару Видовдан у сваком веку падао на различит датум; на пример, Косовска битка је одиграна на Видовдан 15. јуна 1389, а не 28. јуна 1389):

    1389, битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата,
    1914, атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат,
    1915, српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.
    1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
    1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
    1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
    1989, обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,
    1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
    1991, случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,
    1992, пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,
    1995, снаге босанских Срба спречиле покушај АБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,
    2000, У Великом Ропотову организоване прве Видовданске игре,
    2001, Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу.