СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ (31.октобар)

Српска православна црква и њени верници данас прослављају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског.
Свети Лука је аутор једног од четири Јенвађеља, а сматра се и оснивачем хришћанског иконописа, пошто је живописао три иконе Пресвете Богородице и иконе Светих апостола Петра и Павла.
Овај светитељ био је родом из Антиохије. У младости је изучио грчку филозофију, медицину и живопис.
У време Христове делатности на земљи, Свети Лука дође у Јерусалим, где виде Спаситеља лицем у лице, чу његову спасоносну науку и би сведок чудесних дела његових.
Поверовавши у Господа, Свети Лука би уврштен у Седамдесет апостола. Заједно са Клеопом видио је васкрслог Господа на путу за Емаус. По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се вратио у Антиохију и постао сатрудник апостола Павла.
Са апостолом Павлом путовао је у Рим обраћајућу Јевреје и незнабошце у веру Христову. На молбу хришћана написао је Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти апостола Павла проповедао је по Италији, Далмацији и Македонији.
Имао је 84 године, када га идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једну маслину у Теби Беотијској. Чудотворне мошти Светог Луке пренесене су у Цариград у време Констанција, сина Константиновог.
Свети Петар Цетињски био је митрополит црногорски. Рођен је 1749. у селу Његуши. Ступио је у монашки чин у својој 12. години. Године 1782. постаје митрополит и господар Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је свом народу.
Радио је на помирењу завађених племена и бранио земљу од освајача. Прославио се победом над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Иако је био кнез, живео је као прост монах у једној тескобној келији. Упокојио се 31. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.

Света Петка (27.октобар)

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11.
века.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.

Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

Срђевдан (20.октобар)

Срђевдан - крсна слава посвећена Св. Срђу (Сергију, на лат. Sergius) и Вакху (на лат. Bachus), који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку. Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.

Под царем Јустинијаном I (527 - 565),који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку. Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

ТОМИНДАН (19. октобар)

ТОМИНДАН - СВЕТИ ТОМА (19. октобар), по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и "неверни Тома", јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

Покров Пресвете Богородице (14.октобар)

Покров Пресвете Богородице је хришћански црквени празник када црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћанскога рода.

Манастир Ђунис

Конкретан догађај који се тога дана спомиње и празнује десио се према хришћанском вјеровању 1. октобра 911. године у време цара Лава Мудрога (или Философа). Служенно је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. Према хришћанском вјеровању, у четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање показао је руком Епифанију блаженом, и упитао га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!".

СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК - МИХОЉДАН (12.октобар)

МИХОЉДАН - СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК, по бројности свечара на тринаестом Михољдан. Свети је рођен у Коринту и у младости се посветио Богу и вери. Св. Јефтимије га запази и прозре као будућег великог духовника те узе под своје окриље. Св. Киријак је за себе говорио да откако је монах, сунце га није видело да једе нити да се гневи на неког. Црква га сматра за велико светло, стуб Православља и дику монаштва. Он је моћни исцелитељ болесних и благи утешитељ тужних. Поживео је дуго, а упокојио се у Господу 557. године.
месту слава код Срба. Празник је посвећен Св. Киријаку Отшелнику, кога народ зове Св. Михољ, те отуд назив празника -

Начин прослављања

Михољдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник, кога понајвише славе Православни на приморју, јер он је заштитник морепловаца

Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (06.октобар)

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.