Вишенедељни божићни пост, којим се верници Српске православне цркве припремају за прославу Божића, почиње у уторак 28-ог новембра и траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара.
Верници Српске православне цркве почињу вишенедељни божићни пост којим се припремају за прославу једног од највећих хришћанских празника – Божића, рођења Исуса Христа.
Божићни пост траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара, и подразумева уздржавање од мрсне хране, али и лоших дела.
Током божићног поста, до 31. децембра, понедељком, средом и петком пости се на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом на риби.
У последњој недељи поста, понедељком, средом и петком пости се на води, а уторком, четвртком, суботом и недељом на уљу.
Према тумачењу владике Николаја Велимировића, пост се састоји од уздржавања од мрсне хране, злих мисли, похотних жеља и рђавих дела, као и у умножавању молитава, доброчинстава и ревносном упражњавању хришћанских врлина, јер је подвиг поста телесни и духовни.
Циљеви су, поучава владика Николај "очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а све ради прослављања Бога и поштовања његових светитеља".
понедељак, 27. новембар 2023.
субота, 25. новембар 2023.
Св. Јован Златоусти (26.новембар)
ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма,
најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.
Житије
Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијскирукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.
Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и сталнопроповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.
Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовогапостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.
У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.
Дела
Златоустова дела могу се поделити у четири групе: расправе, егзегетске омилије на Свето Писмо, тематске беседе и писма. Унутар сваке групе заступљене су све богословске теме - догматске, моралне,аскетске, пастирске, литургијске и др.
Његова најпознатија дела су:
Против непријатеља монашког живота
Упоређење цара и монаха
Теодору палом, у две књиге
Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
Ο свештенству у шест књига
Ο девичанству
Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
Егзегетске омилије на Свето Писмо
Против аномијаца, у 12 беседа
Катихезе
Ο статуама
Ο Евтропију
Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).
Златоусти је један од најомиљењих отаца Цркве. Томе је свакако допринело и његово богословље, а не само његов духовно симпатични јеванђелски лик. Црква је дала своју оцену ο њему као богослову, пастиру и учитељу његовим уврштењем у тројицу Светих јерарха. Међутим, западни патролози обично не сматрају Златоустог за богослова, него за "моралисту". Очигледно је да Златоусти не одговара њиховим појмовима ο богословљу. Он није кабинетски, него опитни богослов. Он није ни као Атанасије Велики и остали Кападокијци, својим богословљем пресудно утицао на решавање тројичких и христолошких спорова нити је учинио допринос богословској терминологији. Његова богословска величина је у нечему другоме: он је носилац и тумач живог апостолског наслеђа праве вере. То значи да је он јеванђелски,христоцентрични, сотириолошки богослов.
Учење Светог Јована
У Тројичком богословљу, које је изложио пишући против аномијаца и у Катихезама за новокрштене, Златоусти се служио богословским постигнућима Кападокијаца. Био је, дакле, "новоникејац". Говорећи ο јединству Свете Тројице, наглашава такође и постојање сваке од Трију Божанских Ипостаси. Код њега је изражен и апофатички приступ тајни Богопознања. Иако је Антиохијац, па чак донекле и ученик Теодора Мопсуетијског, Златоусти је имао јасну и исправну христологију. Он је разјаснио једно од најважнијих питања хришћанске антропологије - стање човекове природе после првородног греха и положај човеков у паломе свету, протумачивши карактеристични текст код Св. Павла (Рм 5,12).
Када говори ο Цркви, Златоусти је посматра као реалан историјски и друштвени ентитет. Права природа Цркве разоткрива се у Литургији, која се на два начина показује као Тело Христово: сакраментално тело и Црквено тело. Из таквог схватања Литургије, проистиче Златоустово учење ο друштвеном, породичном и личном животу у Цркви. Људско друштво је у стању распадања зато што у њему нема уцрковљења, зато што оно не живи литургијски. Такав дух се директно супротставља хришћанском поимању односа унутар црквене заједница, а савршено се изражава речима "моје" и "твоје". Због таквог јеванђелског схватања, Златоусти је кроз целу историју остао највећи проповедник милосрђа и изобличитељ поседовања, посебно оног које се појављује у Цркви.
Постојање грађанске власти је неопходно у оваквом свету, сматра Златоусти, јер пошто нема хришћанске љубави, а има свакога зла, власт је једина спона међу људима која их штити од потпуног хаоса. У личном животу Хришћанина, поред љубави, Златоусти у први план ставља слободу. Она се састоји у човековој унутрашњој одређености да буде далеко од свега земаљскога и потпуној спремности на љубав према Богу и ближњима. Такав став према свету чини да се човек може спасти у свим условима живота. У овом аспекту његовог учења, раван му је само Св. Павле. Златоусти је богослов кроз кога је проговорило целокупноПредање Цркве, који је живео сагласно са тим Предањем и као учитељ хришћанског живота, исто то захтевао и од других.
најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.
Житије
Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијскирукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.
Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и сталнопроповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.
Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовогапостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.
У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.
Дела
Златоустова дела могу се поделити у четири групе: расправе, егзегетске омилије на Свето Писмо, тематске беседе и писма. Унутар сваке групе заступљене су све богословске теме - догматске, моралне,аскетске, пастирске, литургијске и др.
Његова најпознатија дела су:
Против непријатеља монашког живота
Упоређење цара и монаха
Теодору палом, у две књиге
Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
Ο свештенству у шест књига
Ο девичанству
Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
Егзегетске омилије на Свето Писмо
Против аномијаца, у 12 беседа
Катихезе
Ο статуама
Ο Евтропију
Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).
Златоусти је један од најомиљењих отаца Цркве. Томе је свакако допринело и његово богословље, а не само његов духовно симпатични јеванђелски лик. Црква је дала своју оцену ο њему као богослову, пастиру и учитељу његовим уврштењем у тројицу Светих јерарха. Међутим, западни патролози обично не сматрају Златоустог за богослова, него за "моралисту". Очигледно је да Златоусти не одговара њиховим појмовима ο богословљу. Он није кабинетски, него опитни богослов. Он није ни као Атанасије Велики и остали Кападокијци, својим богословљем пресудно утицао на решавање тројичких и христолошких спорова нити је учинио допринос богословској терминологији. Његова богословска величина је у нечему другоме: он је носилац и тумач живог апостолског наслеђа праве вере. То значи да је он јеванђелски,христоцентрични, сотириолошки богослов.
Учење Светог Јована
У Тројичком богословљу, које је изложио пишући против аномијаца и у Катихезама за новокрштене, Златоусти се служио богословским постигнућима Кападокијаца. Био је, дакле, "новоникејац". Говорећи ο јединству Свете Тројице, наглашава такође и постојање сваке од Трију Божанских Ипостаси. Код њега је изражен и апофатички приступ тајни Богопознања. Иако је Антиохијац, па чак донекле и ученик Теодора Мопсуетијског, Златоусти је имао јасну и исправну христологију. Он је разјаснио једно од најважнијих питања хришћанске антропологије - стање човекове природе после првородног греха и положај човеков у паломе свету, протумачивши карактеристични текст код Св. Павла (Рм 5,12).
Када говори ο Цркви, Златоусти је посматра као реалан историјски и друштвени ентитет. Права природа Цркве разоткрива се у Литургији, која се на два начина показује као Тело Христово: сакраментално тело и Црквено тело. Из таквог схватања Литургије, проистиче Златоустово учење ο друштвеном, породичном и личном животу у Цркви. Људско друштво је у стању распадања зато што у њему нема уцрковљења, зато што оно не живи литургијски. Такав дух се директно супротставља хришћанском поимању односа унутар црквене заједница, а савршено се изражава речима "моје" и "твоје". Због таквог јеванђелског схватања, Златоусти је кроз целу историју остао највећи проповедник милосрђа и изобличитељ поседовања, посебно оног које се појављује у Цркви.
Постојање грађанске власти је неопходно у оваквом свету, сматра Златоусти, јер пошто нема хришћанске љубави, а има свакога зла, власт је једина спона међу људима која их штити од потпуног хаоса. У личном животу Хришћанина, поред љубави, Златоусти у први план ставља слободу. Она се састоји у човековој унутрашњој одређености да буде далеко од свега земаљскога и потпуној спремности на љубав према Богу и ближњима. Такав став према свету чини да се човек може спасти у свим условима живота. У овом аспекту његовог учења, раван му је само Св. Павле. Златоусти је богослов кроз кога је проговорило целокупноПредање Цркве, који је живео сагласно са тим Предањем и као учитељ хришћанског живота, исто то захтевао и од других.
петак, 24. новембар 2023.
Свети Јован Милостиви (25.новембар)
Српска православна Црква и верници данас славе Светог Јована Милостивог, чувеног по доброчинству.
Свети Јован Милостиви рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства је васпитаван као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам.
Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика.
За време свог десетогодишњег мандата у Александрији најстроже је кажњавао сваки прогон јеретика и нехришћана. Тврдио је да ће њима Бог судити, а да ми на земљи “морамо прихватити људе онаквима какви јесу”.
Свештиници патријаршије Александријске константно су му замерали што је помагао нехришћанима, слушајући сваки њихов проблем. Предање каже да му једном дошла једна неверница која је тврдила да је лажно оптужена да није девица. Иако су га свештеници саветовали да је не прими, Јован им одговорио: “Ако ја њу не примим, како ћу онда тражити од Бога да после мене прими”.
Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом”.
Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.
Јована Милостивог обележавају све хришћанске цркве и сматрају га свецом доброте. Због тога се верује да на данашњи дан треба да будете милостиви према свакоме ко затражи вашу помоћ.
Свети Јован Милостиви рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства је васпитаван као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам.
Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика.
За време свог десетогодишњег мандата у Александрији најстроже је кажњавао сваки прогон јеретика и нехришћана. Тврдио је да ће њима Бог судити, а да ми на земљи “морамо прихватити људе онаквима какви јесу”.
Свештиници патријаршије Александријске константно су му замерали што је помагао нехришћанима, слушајући сваки њихов проблем. Предање каже да му једном дошла једна неверница која је тврдила да је лажно оптужена да није девица. Иако су га свештеници саветовали да је не прими, Јован им одговорио: “Ако ја њу не примим, како ћу онда тражити од Бога да после мене прими”.
Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом”.
Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.
Јована Милостивог обележавају све хришћанске цркве и сматрају га свецом доброте. Због тога се верује да на данашњи дан треба да будете милостиви према свакоме ко затражи вашу помоћ.
четвртак, 23. новембар 2023.
Св. муч. Стефан Дечански - Мратиндан (24.новембар)
Свети Мрата - Мратиндан
Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.
уторак, 21. новембар 2023.
Свети Нектарије Егински (22.новембар)
Свети Нектарије Егински је грчки монах који је био настојник манастира на острву Егина
поред Атине. Живео је половином 19 века а преминуо 1920 године. Моле му се посебно болесници који болују од канцера, рака и малигних болести.
Сви верници одлазе код његових светих моштију у цркву на острву Егини, у манастире који имају честицу Светог Нектарије Егинског (део светих моштију) или се целивају његове иконе, помазује се освећеним уљем Светог Нектарија Егинског и сваки дан се чита Акатист и молитва Светом Некатрију Егинском за исцељење.
Kада год верник жели да упути снажну молитву за свој проблем, жељу, болест, он се читањем акатиста обраћа светитељу да га он заступа код Господа Бога и да својом заслугом на небу коју има, помогне молитвенику.
22. новембра је дан Светог Нектарија Егинског који се појавио у чудима лечења малигних болести рака. На списку болести чије је исцељење по православном веровању помогао су парализа, нервна обољења, обољења бубрега, очију и Паркинсонова болест. Такође су забележена његова чуда у разним несрећама као што су бродоломи, сурвавање аутобуса у провалију, напади ајкула, уједи змија и остали. Верници говоре да им је давао упуте и у сну шта да ураде да би оздравили.
Сматра се да је Свети Нектарије Егински и сам преминуо од канцера по промишљу Божијем, да би био помоћ и путоказ људима који од тога болују. Он је преминуо од малигне болести да би добио венац славе Божије за свој богоугодан живот, док је нама људима болест путоказ и опомена да се окренемо Господу и схватимо вољу Његову, коју обично не примећујемо бавећи се својим стварима, проблемима и животима.
Свети Некатрије Егински је светитељ за кога је забележено преко 2000 чуда. О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, међу којима је био и архимандрит Амвросије Фонтрије.
Он је написао свечево житије у којем је набројао нека од чуда која су се догодила после његове смрти, а којих је, како сам каже, било толико, да “нема папира на који би могла стати”.
ДАНАС ИЗГОВОРИТЕ ОВЕ РЕЧИ ЗА ОЗДРАВЉЕЊЕ И ЧУДО:
“О, свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.
Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.
А ти си, светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: “Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим.”
А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: “Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати.” Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.
О, велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.
Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова!
поред Атине. Живео је половином 19 века а преминуо 1920 године. Моле му се посебно болесници који болују од канцера, рака и малигних болести.
Сви верници одлазе код његових светих моштију у цркву на острву Егини, у манастире који имају честицу Светог Нектарије Егинског (део светих моштију) или се целивају његове иконе, помазује се освећеним уљем Светог Нектарија Егинског и сваки дан се чита Акатист и молитва Светом Некатрију Егинском за исцељење.
Kада год верник жели да упути снажну молитву за свој проблем, жељу, болест, он се читањем акатиста обраћа светитељу да га он заступа код Господа Бога и да својом заслугом на небу коју има, помогне молитвенику.
22. новембра је дан Светог Нектарија Егинског који се појавио у чудима лечења малигних болести рака. На списку болести чије је исцељење по православном веровању помогао су парализа, нервна обољења, обољења бубрега, очију и Паркинсонова болест. Такође су забележена његова чуда у разним несрећама као што су бродоломи, сурвавање аутобуса у провалију, напади ајкула, уједи змија и остали. Верници говоре да им је давао упуте и у сну шта да ураде да би оздравили.
Сматра се да је Свети Нектарије Егински и сам преминуо од канцера по промишљу Божијем, да би био помоћ и путоказ људима који од тога болују. Он је преминуо од малигне болести да би добио венац славе Божије за свој богоугодан живот, док је нама људима болест путоказ и опомена да се окренемо Господу и схватимо вољу Његову, коју обично не примећујемо бавећи се својим стварима, проблемима и животима.
Свети Некатрије Егински је светитељ за кога је забележено преко 2000 чуда. О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, међу којима је био и архимандрит Амвросије Фонтрије.
Он је написао свечево житије у којем је набројао нека од чуда која су се догодила после његове смрти, а којих је, како сам каже, било толико, да “нема папира на који би могла стати”.
ДАНАС ИЗГОВОРИТЕ ОВЕ РЕЧИ ЗА ОЗДРАВЉЕЊЕ И ЧУДО:
“О, свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.
Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.
А ти си, светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: “Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим.”
А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: “Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати.” Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.
О, велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.
Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова!
Амин.”
Данас је празник Богородице Брзопомоћнице (22.новембар)
За брзу помоћ у животној невољи или опасности, овако се ПОМОЛИТЕ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
О Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Христа Бога нашега Који држи све десницом Својом!
Излиј милост и доброту Његову на нас, да од непријатеља видивих и невидивих неустрашени будемо, као што си онима који се у Тебе уздају обећала: „Ја сам са вама и нико против вас не може“.
Свету Православну Цркву и обитељ нашу од јереси и раскола сачувај и темељ покајања роду нашем постави. Свете земље православне на правоверни пут, од Бога им даровани, поврати, молитве наше тамјаном испуни да као пољски љиљан процветају, да у чистоти и побожности поживимо, да Тобом будемо увек сачувани од напасти антихриста, од најезде туђинаца, од сукоба међусобних, од огња и земљотреса, од глади и помора, од смрти ненадане, од породичних раздора.
Све нас укрепи и спаси, Пречиста, у Тебе се уздамо по речима Твојим:“Ја сам са вама и нико против вас не може“.
Пресветла Владичице Богородице, моли за нас Господа Бога нашега, Који милује и спашава, без заштите Своје да нас не остави и у Царство Своје да нас прими, јер је и Он казао верницима Својим: Ја сам са вама и нико против вас не може.
Њему приличи свака слава, част, поклоњење, сила и величање Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек у векове векова.
Амин.
Излиј милост и доброту Његову на нас, да од непријатеља видивих и невидивих неустрашени будемо, као што си онима који се у Тебе уздају обећала: „Ја сам са вама и нико против вас не може“.
Свету Православну Цркву и обитељ нашу од јереси и раскола сачувај и темељ покајања роду нашем постави. Свете земље православне на правоверни пут, од Бога им даровани, поврати, молитве наше тамјаном испуни да као пољски љиљан процветају, да у чистоти и побожности поживимо, да Тобом будемо увек сачувани од напасти антихриста, од најезде туђинаца, од сукоба међусобних, од огња и земљотреса, од глади и помора, од смрти ненадане, од породичних раздора.
Све нас укрепи и спаси, Пречиста, у Тебе се уздамо по речима Твојим:“Ја сам са вама и нико против вас не може“.
Пресветла Владичице Богородице, моли за нас Господа Бога нашега, Који милује и спашава, без заштите Своје да нас не остави и у Царство Своје да нас прими, јер је и Он казао верницима Својим: Ја сам са вама и нико против вас не може.
Њему приличи свака слава, част, поклоњење, сила и величање Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек у векове векова.
Амин.
недеља, 19. новембар 2023.
АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (21.новембар)
слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.
Начин прослављања
Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.
Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".
Народне приче о Арханђелу Михаилу
Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је - болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.
Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом - која беше његова слика и прилика - шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: "Зар ти ништа не даде Бог?" Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: "Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити". Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.
Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: "Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!" Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас - уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.
среда, 15. новембар 2023.
ЂУРЂИЦ (16.новембар)
ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.
У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.
Начин прослављања
Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.
Молитва Светом Георгију
Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.
У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.
Начин прослављања
Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.
Молитва Светом Георгију
Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.
недеља, 12. новембар 2023.
Свети Козма и Дамјан - Врачи (14.новембар)
Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке. Отац је умро још док су били деца, те их је мајка узгојила у хришћанском духу.
Од Господа су добили дар за исцељење разних болести, како су то добили бесплатно, бесплатно су и лечили именом Господа Исуса Христа, те су им људи дали име још бесребреници што значи бесплатни лекари. Бог им је дао заповест која гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајте”. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу људи , да се Козма једном истински наљутио на Дамјана што је узео 3 јаја од жене коју су излечили по имену Паладија. Толико се Козма наљутио да је наредио да га после смрти не сахране крај брата Дамјана. Али Дамјан је узео та три јајета не као награду, него због тога што га је Паладија заклела Светом Тројицом.
Ипак по смрти њиховој у месту Фереману били су заједно сахрањени. И после смрти су исцеливали, када је једном човеку док је спавао ушла му је змија кроз уста, човек се патио све док пред сам крај живота непозове Свете Врачеве да га исцеле, те га и исцелише.
петак, 10. новембар 2023.
Свети Аврамије Затворник (11. новембар)
Свети Аврамије Затворник (290-360) је био малоазијски хришћански испосник и монах.
Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године. У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској). Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог усамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.
Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су 29. октобар по јулијанском односно 11. новембар по грегоријанском календару. Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русији се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке
Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године. У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској). Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог усамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.
Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су 29. октобар по јулијанском односно 11. новембар по грегоријанском календару. Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русији се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке
уторак, 7. новембар 2023.
МИТРОВДАН (08.новембар)
Велики празник посвећен Св. Димитрију, сину великог солунског војводе. Због заштите и несебичне помоћи коју је пружао Хришћанима, христоборни цар Максимилијан баци Димитрија у тамницу, и пошто не успе да га одврати од хришћанске вере, нареди да га војници прободу са девет копаља. Из његовог тела потече целебно миро, чудесан лек који излечи многе болесне. Касније, цар Јустинијан I (527—565) пожеле да премести мошти светитеља у Цариград, али кад додирнуше ковчег одјекну одлучан глас: "Станите, не дирајте!". Тако заштитник града Солуна остаде у свом граду, где му мошти и данас обилази верни Православни народ и невољници, тражећи лека болестима или мира својим немирима.
Начин прослављања
Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.
Чуда Св. Димитрија
Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.
Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.
Народни обичаји
За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."
На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.
Начин прослављања
Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.
Чуда Св. Димитрија
Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.
Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.
Народни обичаји
За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."
На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.
Пријавите се на:
Постови (Atom)