недеља, 31. децембар 2023.

Данас су Оци, радостан празник посвећен очевима (31.децембар)

Српска православна црква и верници данас обележавају празник познат као Оци, Очеви или Очићи. Овај празник, као и Детинци и Материце, спада у радосне породичне празнике који најављују рођење сина Божијег.

Баш као што су деца на празник Материце везивала мајке, данас везују очеве. Када честитају празник, очеви им дарују слаткише или неке друге поклоне и на тај начин се „дреше“.

Данашњи празник је поштован код нашег народа и цео дан породица проводи у добром расположењу и слављу, уз свечани, обавезно посни ручак.

Према народном веровању, празник Оци се обележава како би породица била јака, сложна, пуна разумевања и поштовања између деце и родитеља што све заједно једну породицу чини јаком и здравом.

Овај празник је крсна слава Епископа врањског Пахомија.

недеља, 24. децембар 2023.

Свети Спиридон Чудотворац (25.децембар)

Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка
су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.

Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предадо служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.

Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.

Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.


Свети Спиридон и Срби


Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве.

Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света.

Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи.

Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем.

На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво.

Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба.

А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»

Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.


По народном веровању,
он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.
Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада.
Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: „Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан.“


Начин прослављања

Свети Спиридон се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива(жита), воштане свеће и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Ова слава увек пада у божићни пост и стога славска трпеза је увек посна. То је непокретни празник.

Због благости, Светог Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Светог Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.

субота, 23. децембар 2023.

Материце (24.децембар)

Материце
се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и у нашим храмовима, нарочито по градовима. Побожне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се дреше поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

недеља, 17. децембар 2023.

СВЕТИ НИКОЛА - НИКОЉДАН (19.децембар)

НИКОЉДАН - СВЕТИ НИКОЛА (6. децембар), најчешћа крсна слава у Срба. Истраживања
показују да од свих Срба који славе, тридесет процената слави овај празник. Св. Никола, Архиепископ мирликлјски, био је велики борац за веру и Цркву. Његова чуда и његова вера прославиле су га још за живота, па га прво народ а затим и Црква прогласи за светитеља. Упокојио се 6. децембра 343. године. Црква слави пренос његових моштију 9. маја (сирна субота). Има много прича и ο томе како је Св. Никола био помоћник људима у беди и невољи.

Приче о Светом Николи

Беше велика глад у Ликији, а у Италији је био трговац који је имао много жита. Једне ноћи том трговцу се у сну јави Свети Никола и даде му три златника капаре, да пуну лађу жита довезе у град Мир. Трговац тако и учини, крене у Мир, своје жито добро распрода, али и спаси грађане од глади и невоље. Други пут, десила се нека побуна у Фригији, и цар Константин Велики посла тројицу својих војвода са војском да угуше побуну. Но, војници, искрцавши се у Ликији, почну пљачкати тамошње становништво па на више места избише и туче између војника и грађана. Никола позва војводе, лепо их почасти и умоли да забране својим војницима непримерено понашање, те тако отклони беду од свог народа. Баш у то време, један управник, који је био врло грамзив, осуди неког невиног грађанина на смрт, да би приграбио његово имање. Кад су га хтели погубити, Св. Никола поведе оне три војводе на губилиште; и таман кад је џелат потегао мач да одсече несрећнику главу, Св. Никола га шчепа за руку, отме му мач и баци га на страну. Нико није смео питати светитеља зашто је то учинио, јер су га сви знали као великог праведника, који се увек заузима за невине људе. Поред тога, Св. Никола и управника жестоко пред свима изгрди за његово среброљубље и неправедан суд.

Завршивши посао у Фригији и умиривши буну, војводе се врате у Цариград где их цар, за заслуге, постави за чланове свога савета. Али царев надзорник Авлавије, који им је завидео на положају, нападне их као издајнике и цар их баци у тамницу и осуди на смрт. Војводе се сетише како је Св. Никола спасао невиног грађанина у Ликији и почеше му се молити да и њих невине одбрани. Уочи дана кад их је требало погубити јави се у сну Свети Никола и цару и Авлавију и рече им да одмах пусте невине војводе. Цар одмах ујутру нареди да му се доведу војводе из тамнице па им рече: "Не дајем вам живот ја, но Никола велики служитељ Божији. Идите и њему захвалите, а од мене му реците да сам извршио оно што ми је наредио". Цар им преда и једно Јеванђеље са позлаћеним корицама, скупоцену кадионицу и два свећњака да однесу у Мир. Војводе радосно оду у Мир Светом Николи и захвале му на избављењу.

После овога десио се и следећи случај: једна лађа бродила је из Египта, па је ухвати велика бура на мору. Бродари и путници припадну на молитву, позивајући Светог Николу у помоћ, јер већ су били чули да је многима помогао. У тај мах појави се Свети Никола на лађи, па дохвати крму у руке, почне управљати бродом и избави је опасности, па га одмах нестаде. Бура се утиша и путници дођу у пристаниште. Кад су ушли у град, угледају свога добротвора што их је спасао од буре, почну да му љубе ноге и захваљују, а он им одговори: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Светитељ је, међутим, прозрео да су ти морепловци били гусари, ге их посаветује да поправе своје владање, да их друга каква Божија казна не стигне.

Из Котора потиче прича "О капетану и Св. Николи". Некада давно капетан из познате морнарске куће Вучинића, реши - и поред свих савета да то не чини - да исплови баш на Никољдан. Како реши, тако и уради, али само што су прошли поред острва Крфа, нападоше их арапски гусари, лако савладаше и бацише у окове. Као оковани галиоти, пловили су годину дана, све молећи Светог Николу да их спасе. После годину дана, баш на овај дан, близу Пирејске луке, нападе њихов, сада гусарски брод, лађу капетана Кукића из данашњег Херцег Новог. Новљанин Кукић беше храбар, а уз то имаде и педесет одважних морнара, који после жестоке битке савладаше и побише гусаре. За све време битке, нико не примети старца са белом брадом. Кад битка би завршена старац показа руком Новљанима на брод и рече: "Сад спасите ону грешну браћу", а ови у њему препознаше свог заштитника и светитеља Николу.

По упокојењу, његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви мирликијске Митрополије. Више стотина година тело је почивало тамо где је и сахрањено; и многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити, тј. Стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи број свечара њега слави.

Начин прослављања

Никољдан увек пада у време Божићног поста, и због тога је празнична трпеза славара увек посна. На његов дан спрема се жито и колач, који се заједно са вином освећују у обреду благосиљања славских колача. У јужној Србији на овај дан праве шарени колач са птицама који свештеник обавезно прелива вином. Месе се понекад и два, од којих један припада свештенику, а други остаје у кући - тзв. пресвети. На Никољдан предвече овај колач дели се деци, која треба да га поједу. Верује се да Св. Никола превози душе са овог на онај свет. Некад је мртвима узимао душу и мерио, али је касније тај посао преузео Арханђел Михаило, док га није заменио Арханђел Гаврило.

Господар је воде и заштитник путника. Славе га морнари, бродари, рибари и сви чији живот зависи од мора и воде. Некада се на свим хришћанским лађама налазила икона Светог Николе, а он се нарочито празновао дуж Јадранског и Средоземног мора. Кажу да су га чак и турски лађари поштовали. Уочи Светог Николе, око 4 часа после подне, свака лађа, ма где да се нашла, стане и баци сидро; а на дан Светог Николе, сви лађари би се лепо обукли, истакли заставе на броду, пуцали из топова, па пошто би се помолили Светом Николи, цео дан би прослављали и частили се. Тек кад прође дан славе, сутрадан би настављали пловидбу. Српско паробродско друшво славило је Светог Николу. Кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима, а док је дизао славу, пуцали су топови и звонила црквена звона.

По градовима и варошима Србије раширено је веровање да Св. Никола ноћ уочи свог празника, обилази децу која су била добра у току године и дели поклоне. Поклон обично оставља у дечјим ципелама. И данас многа деца чисте своје ципеле истављају их у прозоре, да би се ујутру, на Никољдан, силно обрадовала кад у ципелици пронађу поклон-дар Св. Николе.

субота, 16. децембар 2023.

Детињци (18.децембар)


Детињци
се славе трећу недељу пред Божић. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу.

Светa великомученицa Варварa (17.децембар)

Света Варвара (грч. Αγία Βαρβάρα), позната као и Света Барбара, је хришћанска мученица и светитељка. 

Житије Свете Варваре

Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.

Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна - једном га је погодио гром и скончао је у мукама.

На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци.


Народни обичаји

Постоји народни обичај да се уочи свете Варваре кува жито, варица и увече остави да уври поред ватре у лонцу, па се сутра на Варварин дан гледа са које је стране наврило, па се каже да са те стране у пољу треба сејати пшеницу, ако се жели добар род. Варено жито се једе у кући, њим се посипа место где се узима вода за пиће, а меша се и са соли, па се даје стоци.

У Срба је народна година, као и црквена данас, почињала 1. септембра, пошто се побере летина, па је зато Варварин дан био први дан у овој години у коме су почињала врацања.

Кад се вари варица деца у Боки певају:
Вари вари варице,
Да се раду јарице
И бијеле јагњице
и детици и јунцици.

Варица се једе хладна и други и треци дан и зато се пева:
Варварица вари,
А Савица лади,
Николица куса.

Православна црква прославља Свету Варвару 17. децембра.

петак, 8. децембар 2023.

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК (9. децембар)

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК
- Рођен је у Андријанопољу и од малена предан наслужбу Богу. Као ђакон служио је у цркви у Андријанопољу код епископа Теодора. Свети Алимпије желео је да се повуче и да живи у молитви и усамљеништву па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм свете Ефимије која му се јавила у сну. Поткрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити. Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски. У женском манастиру живеле су светитељеве мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.

Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Светој Гори.

недеља, 3. децембар 2023.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (4.децембар)

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Εισόδια της Θεοτόκου), (21. новембар);
непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба.

Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама.

И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године.

Установљење празника

У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва.

На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња.

Ваведење је слава манастира Хиландара.

Народни обичаји

Ваведење славе сточари да би им Богородица заштитила стоку од звери. У Србији на овај дан престају свадбе. У неким таковским селима био је обичај да се тог дана остане после службе код цркве и да се ту први пут појаве све младе које су се удале те јесени. Младе се за ту прилику свечано одену и заките цвећем из венчаних венаца. Овај обичај одржавају и Поповци, који се окупе око манастира Ваведење у Завали. У селима јужног Поморавља све жене које не могу да имају децу одлазе у манастир Црковицу, где проведу читаву ноћ у молитвама да би добиле порода. Последњи вашар у години, у Гламочком пољу одржава се на Ваведење.

понедељак, 27. новембар 2023.

Почетак Божићног поста (28.новембар)

Вишенедељни божићни пост, којим се верници Српске православне цркве припремају за прославу Божића, почиње у уторак 28-ог новембра и траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара.
Верници Српске православне цркве почињу вишенедељни божићни пост којим се припремају за прославу једног од највећих хришћанских празника – Божића, рођења Исуса Христа.


Божићни пост траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара, и подразумева уздржавање од мрсне хране, али и лоших дела.

Током божићног поста, до 31. децембра, понедељком, средом и петком пости се на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом на риби.

У последњој недељи поста, понедељком, средом и петком пости се на води, а уторком, четвртком, суботом и недељом на уљу.

Према тумачењу владике Николаја Велимировића, пост се састоји од уздржавања од мрсне хране, злих мисли, похотних жеља и рђавих дела, као и у умножавању молитава, доброчинстава и ревносном упражњавању хришћанских врлина, јер је подвиг поста телесни и духовни.

Циљеви су, поучава владика Николај "очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а све ради прослављања Бога и поштовања његових светитеља".

субота, 25. новембар 2023.

Св. Јован Златоусти (26.новембар)

ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма,
најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.

Житије

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијскирукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.

Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и сталнопроповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.

Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовогапостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.

У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.

Дела
Златоустова дела могу се поделити у четири групе: расправе, егзегетске омилије на Свето Писмо, тематске беседе и писма. Унутар сваке групе заступљене су све богословске теме - догматске, моралне,аскетске, пастирске, литургијске и др.

Његова најпознатија дела су:
Против непријатеља монашког живота
Упоређење цара и монаха
Теодору палом, у две књиге
Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
Ο свештенству у шест књига
Ο девичанству
Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
Егзегетске омилије на Свето Писмо
Против аномијаца, у 12 беседа
Катихезе
Ο статуама
Ο Евтропију
Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).

Златоусти је један од најомиљењих отаца Цркве. Томе је свакако допринело и његово богословље, а не само његов духовно симпатични јеванђелски лик. Црква је дала своју оцену ο њему као богослову, пастиру и учитељу његовим уврштењем у тројицу Светих јерарха. Међутим, западни патролози обично не сматрају Златоустог за богослова, него за "моралисту". Очигледно је да Златоусти не одговара њиховим појмовима ο богословљу. Он није кабинетски, него опитни богослов. Он није ни као Атанасије Велики и остали Кападокијци, својим богословљем пресудно утицао на решавање тројичких и христолошких спорова нити је учинио допринос богословској терминологији. Његова богословска величина је у нечему другоме: он је носилац и тумач живог апостолског наслеђа праве вере. То значи да је он јеванђелски,христоцентрични, сотириолошки богослов.

Учење Светог Јована

У Тројичком богословљу, које је изложио пишући против аномијаца и у Катихезама за новокрштене, Златоусти се служио богословским постигнућима Кападокијаца. Био је, дакле, "новоникејац". Говорећи ο јединству Свете Тројице, наглашава такође и постојање сваке од Трију Божанских Ипостаси. Код њега је изражен и апофатички приступ тајни Богопознања. Иако је Антиохијац, па чак донекле и ученик Теодора Мопсуетијског, Златоусти је имао јасну и исправну христологију. Он је разјаснио једно од најважнијих питања хришћанске антропологије - стање човекове природе после првородног греха и положај човеков у паломе свету, протумачивши карактеристични текст код Св. Павла (Рм 5,12).

Када говори ο Цркви, Златоусти је посматра као реалан историјски и друштвени ентитет. Права природа Цркве разоткрива се у Литургији, која се на два начина показује као Тело Христово: сакраментално тело и Црквено тело. Из таквог схватања Литургије, проистиче Златоустово учење ο друштвеном, породичном и личном животу у Цркви. Људско друштво је у стању распадања зато што у њему нема уцрковљења, зато што оно не живи литургијски. Такав дух се директно супротставља хришћанском поимању односа унутар црквене заједница, а савршено се изражава речима "моје" и "твоје". Због таквог јеванђелског схватања, Златоусти је кроз целу историју остао највећи проповедник милосрђа и изобличитељ поседовања, посебно оног које се појављује у Цркви.

Постојање грађанске власти је неопходно у оваквом свету, сматра Златоусти, јер пошто нема хришћанске љубави, а има свакога зла, власт је једина спона међу људима која их штити од потпуног хаоса. У личном животу Хришћанина, поред љубави, Златоусти у први план ставља слободу. Она се састоји у човековој унутрашњој одређености да буде далеко од свега земаљскога и потпуној спремности на љубав према Богу и ближњима. Такав став према свету чини да се човек може спасти у свим условима живота. У овом аспекту његовог учења, раван му је само Св. Павле. Златоусти је богослов кроз кога је проговорило целокупноПредање Цркве, који је живео сагласно са тим Предањем и као учитељ хришћанског живота, исто то захтевао и од других.

петак, 24. новембар 2023.

Свети Јован Милостиви (25.новембар)

Српска православна Црква и верници данас славе Светог Јована Милостивог, чувеног по доброчинству.

Свети Јован Милостиви рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства је васпитаван као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам.

Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика.

За време свог десетогодишњег мандата у Александрији најстроже је кажњавао сваки прогон јеретика и нехришћана. Тврдио је да ће њима Бог судити, а да ми на земљи “морамо прихватити људе онаквима какви јесу”.

Свештиници патријаршије Александријске константно су му замерали што је помагао нехришћанима, слушајући сваки њихов проблем. Предање каже да му једном дошла једна неверница која је тврдила да је лажно оптужена да није девица. Иако су га свештеници саветовали да је не прими, Јован им одговорио: “Ако ја њу не примим, како ћу онда тражити од Бога да после мене прими”.

Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом”.

Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

Јована Милостивог обележавају све хришћанске цркве и сматрају га свецом доброте. Због тога се верује да на данашњи дан треба да будете милостиви према свакоме ко затражи вашу помоћ.

четвртак, 23. новембар 2023.

Св. муч. Стефан Дечански - Мратиндан (24.новембар)

Свети мученик Стефан Дечански краљ Српски
Свети Мрата - Мратиндан

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

уторак, 21. новембар 2023.

Свети Нектарије Егински (22.новембар)

Свети Нектарије Егински је грчки монах који је био настојник манастира на острву Егина
поред Атине. Живео је половином 19 века а преминуо 1920 године. Моле му се посебно болесници који болују од канцера, рака и малигних болести.

Сви верници одлазе код његових светих моштију у цркву на острву Егини, у манастире који имају честицу Светог Нектарије Егинског (део светих моштију) или се целивају његове иконе, помазује се освећеним уљем Светог Нектарија Егинског и сваки дан се чита Акатист и молитва Светом Некатрију Егинском за исцељење.

Kада год верник жели да упути снажну молитву за свој проблем, жељу, болест, он се читањем акатиста обраћа светитељу да га он заступа код Господа Бога и да својом заслугом на небу коју има, помогне молитвенику.

22. новембра је дан Светог Нектарија Егинског који се појавио у чудима лечења малигних болести рака. На списку болести чије је исцељење по православном веровању помогао су парализа, нервна обољења, обољења бубрега, очију и Паркинсонова болест. Такође су забележена његова чуда у разним несрећама као што су бродоломи, сурвавање аутобуса у провалију, напади ајкула, уједи змија и остали. Верници говоре да им је давао упуте и у сну шта да ураде да би оздравили.

Сматра се да је Свети Нектарије Егински и сам преминуо од канцера по промишљу Божијем, да би био помоћ и путоказ људима који од тога болују. Он је преминуо од малигне болести да би добио венац славе Божије за свој богоугодан живот, док је нама људима болест путоказ и опомена да се окренемо Господу и схватимо вољу Његову, коју обично не примећујемо бавећи се својим стварима, проблемима и животима.

Свети Некатрије Егински је светитељ за кога је забележено преко 2000 чуда. О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, међу којима је био и архимандрит Амвросије Фонтрије.

Он је написао свечево житије у којем је набројао нека од чуда која су се догодила после његове смрти, а којих је, како сам каже, било толико, да “нема папира на који би могла стати”.

ДАНАС ИЗГОВОРИТЕ ОВЕ РЕЧИ ЗА ОЗДРАВЉЕЊЕ И ЧУДО:

“О, свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.

Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.

А ти си, светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: “Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим.”

А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: “Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати.” Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.

О, велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.

Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! 


Амин.”

Црква Св. Нектарија Егинског у Ваљеву

Данас је празник Богородице Брзопомоћнице (22.новембар)

За брзу помоћ у животној невољи или опасности, овако се ПОМОЛИТЕ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

О Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Христа Бога нашега Који држи све десницом Својом!

Излиј милост и доброту Његову на нас, да од непријатеља видивих и невидивих неустрашени будемо, као што си онима који се у Тебе уздају обећала: „Ја сам са вама и нико против вас не може“.

Свету Православну Цркву и обитељ нашу од јереси и раскола сачувај и темељ покајања роду нашем постави. Свете земље православне на правоверни пут, од Бога им даровани, поврати, молитве наше тамјаном испуни да као пољски љиљан процветају, да у чистоти и побожности поживимо, да Тобом будемо увек сачувани од напасти антихриста, од најезде туђинаца, од сукоба међусобних, од огња и земљотреса, од глади и помора, од смрти ненадане, од породичних раздора.

Све нас укрепи и спаси, Пречиста, у Тебе се уздамо по речима Твојим:“Ја сам са вама и нико против вас не може“.

Пресветла Владичице Богородице, моли за нас Господа Бога нашега, Који милује и спашава, без заштите Своје да нас не остави и у Царство Своје да нас прими, јер је и Он казао верницима Својим: Ја сам са вама и нико против вас не може.

Њему приличи свака слава, част, поклоњење, сила и величање Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек у векове векова.

Амин.

недеља, 19. новембар 2023.

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (21.новембар)

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО
по бројности свечара на другом месту
слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Начин прослављања

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".

Народне приче о Арханђелу Михаилу

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је - болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом - која беше његова слика и прилика - шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: "Зар ти ништа не даде Бог?" Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: "Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити". Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: "Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!" Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас - уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

среда, 15. новембар 2023.

ЂУРЂИЦ (16.новембар)

ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.

У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.

Начин прослављања

Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.

Молитва Светом Георгију

Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.

недеља, 12. новембар 2023.

Свети Козма и Дамјан - Врачи (14.новембар)

Свети Козма и Дамјан су били врачеви, бесребреници и чудотворци. Браћа родом негде из
Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке. Отац је умро још док су били деца, те их је мајка узгојила у хришћанском духу.

Од Господа су добили дар за исцељење разних болести, како су то добили бесплатно, бесплатно су и лечили именом Господа Исуса Христа, те су им људи дали име још бесребреници што значи бесплатни лекари. Бог им је дао заповест која гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајте”. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу људи , да се Козма једном истински наљутио на Дамјана што је узео 3 јаја од жене коју су излечили по имену Паладија. Толико се Козма наљутио да је наредио да га после смрти не сахране крај брата Дамјана. Али Дамјан је узео та три јајета не као награду, него због тога што га је Паладија заклела Светом Тројицом. 

Ипак по смрти њиховој у месту Фереману били су заједно сахрањени. И после смрти су исцеливали, када је једном човеку док је спавао ушла му је змија кроз уста, човек се патио све док пред сам крај живота непозове Свете Врачеве да га исцеле, те га и исцелише.

петак, 10. новембар 2023.

Свети Аврамије Затворник (11. новембар)

Свети Аврамије Затворник (290-360) је био малоазијски хришћански испосник и монах.

Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године. У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској). Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог усамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су 29. октобар по јулијанском односно 11. новембар по грегоријанском календару. Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русији се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке

уторак, 7. новембар 2023.

МИТРОВДАН (08.новембар)

МИТРОВДАН - СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, по бројностсвечара на шестом месту слава код Срба.
Велики празник посвећен Св. Димитрију, сину великог солунског војводе. Због заштите и несебичне помоћи коју је пружао Хришћанима, христоборни цар Максимилијан баци Димитрија у тамницу, и пошто не успе да га одврати од хришћанске вере, нареди да га војници прободу са девет копаља. Из његовог тела потече целебно миро, чудесан лек који излечи многе болесне. Касније, цар Јустинијан I (527—565) пожеле да премести мошти светитеља у Цариград, али кад додирнуше ковчег одјекну одлучан глас: "Станите, не дирајте!". Тако заштитник града Солуна остаде у свом граду, где му мошти и данас обилази верни Православни народ и невољници, тражећи лека болестима или мира својим немирима.

Начин прослављања

Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Чуда Св. Димитрија

Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.

Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.

Народни обичаји

За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."

На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.

недеља, 29. октобар 2023.

СВЕТИ ЛУКА И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ (31.октобар)

Српска православна црква и њени верници данас прослављају Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског.
Свети Лука је аутор једног од четири Јенвађеља, а сматра се и оснивачем хришћанског иконописа, пошто је живописао три иконе Пресвете Богородице и иконе Светих апостола Петра и Павла.
Овај светитељ био је родом из Антиохије. У младости је изучио грчку филозофију, медицину и живопис.
У време Христове делатности на земљи, Свети Лука дође у Јерусалим, где виде Спаситеља лицем у лице, чу његову спасоносну науку и би сведок чудесних дела његових.
Поверовавши у Господа, Свети Лука би уврштен у Седамдесет апостола. Заједно са Клеопом видио је васкрслог Господа на путу за Емаус. По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се вратио у Антиохију и постао сатрудник апостола Павла.
Са апостолом Павлом путовао је у Рим обраћајућу Јевреје и незнабошце у веру Христову. На молбу хришћана написао је Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти апостола Павла проповедао је по Италији, Далмацији и Македонији.
Имао је 84 године, када га идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једну маслину у Теби Беотијској. Чудотворне мошти Светог Луке пренесене су у Цариград у време Констанција, сина Константиновог.
Свети Петар Цетињски био је митрополит црногорски. Рођен је 1749. у селу Његуши. Ступио је у монашки чин у својој 12. години. Године 1782. постаје митрополит и господар Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је свом народу.
Радио је на помирењу завађених племена и бранио земљу од освајача. Прославио се победом над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Иако је био кнез, живео је као прост монах у једној тескобној келији. Упокојио се 31. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру.

четвртак, 26. октобар 2023.

Света Петка (27.октобар)

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11.
века.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.

Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

четвртак, 19. октобар 2023.

Срђевдан (20.октобар)

Срђевдан - крсна слава посвећена Св. Срђу (Сергију, на лат. Sergius) и Вакху (на лат. Bachus), који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305). Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку. Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.

Под царем Јустинијаном I (527 - 565),који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима. Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку. Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

среда, 18. октобар 2023.

ТОМИНДАН (19. октобар)

ТОМИНДАН - СВЕТИ ТОМА (19. октобар), по бројности свечара на дванаестом месту слава код Срба. Томиндан је дан посвећен Св. Апостолу Томи. Овог Апостола зову и "неверни Тома", јер није поверовао у Васкрснуће Господа, па се Исус Христос поново јавио ученицима, а Томи посебно обратио да пружи руку и додирне му ребро, тако да више не буде неверан. Тома није био само неверан, већ је и са временом имао проблема. Остало је записано да је једини од Апостола закаснио на погреб Пресвете Богородице, па је на његово инсистирање отворен гроб. Тада се видело да је њен гроб празан, да се Богородица вазнела на небо, и да је у гробу остао само свети покров који је касније пренесен у цркву у Цариграду.

четвртак, 12. октобар 2023.

Покров Пресвете Богородице (14.октобар)

Покров Пресвете Богородице је хришћански црквени празник када црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћанскога рода.

Манастир Ђунис

Конкретан догађај који се тога дана спомиње и празнује десио се према хришћанском вјеровању 1. октобра 911. године у време цара Лава Мудрога (или Философа). Служенно је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. Према хришћанском вјеровању, у четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање показао је руком Епифанију блаженом, и упитао га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!".

среда, 11. октобар 2023.

СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК - МИХОЉДАН (12.октобар)

МИХОЉДАН - СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК, по бројности свечара на тринаестом Михољдан. Свети је рођен у Коринту и у младости се посветио Богу и вери. Св. Јефтимије га запази и прозре као будућег великог духовника те узе под своје окриље. Св. Киријак је за себе говорио да откако је монах, сунце га није видело да једе нити да се гневи на неког. Црква га сматра за велико светло, стуб Православља и дику монаштва. Он је моћни исцелитељ болесних и благи утешитељ тужних. Поживео је дуго, а упокојио се у Господу 557. године.
месту слава код Срба. Празник је посвећен Св. Киријаку Отшелнику, кога народ зове Св. Михољ, те отуд назив празника -

Начин прослављања

Михољдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник, кога понајвише славе Православни на приморју, јер он је заштитник морепловаца

четвртак, 5. октобар 2023.

Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља (06.октобар)

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

четвртак, 28. септембар 2023.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија (30.септембар)

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.


Тропар (глас 4):
Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

понедељак, 25. септембар 2023.

КРСТОВДАН (27.септембар)

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН (грч: Η Ύψωσις του Τιμίου Σταυρού), велики непокретни празник који се слави два пута током године: 5. јануара и 14. септембра. У те дане се прослављају два догађаја. Први је проналазак Часнога крста у IV веку, који је пронашла царица Јелена. Други је повратак Часнога крста у Јерусалим, пошто су га у својим освајањима отели и однели Персијанци. Крст је повратио цар Ираклије у VII веку. Празник је почео да се прославља од 326. године, када је и пронађен.

Проналажење крста

Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по савету Патријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једног Јеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.

Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многе Хришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узме крст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.

Иконографски приказ

Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.

Начин прослављања

Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.

Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.

Народни обичаји

На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

среда, 20. септембар 2023.

Свети Јоаким и Ана (22.септембар)

Свети праведни Јоаким бејаше из колена Јудина, из дома цара Давида. Родослов његов је овакав: од сина Давидова Натана роди се Левиј, Левиј роди Мелхија и Панфира, Панфир роди Варпафира, а Варпафир роди Јоакима оца Пресвете Богородице.

Свети Јоаким живљаше у граду Назарету Галилејском и имађаше жену Ану из колена Левијина, од рода Аронова, кћер свештеника Матана, који је живео пред царовање Ирода, сина Антипатрова. Овај свештеник Матан имађаше жену Марију, из колена Јудина, из Витлејема, и роди с њом три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију: Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима.

Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.

Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.

Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.

Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?

Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.

Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?

Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.

Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.

У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.

Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.

И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.

Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.

Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.

О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.