Цвети (21.април)

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
(грч:

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.
У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Лазарева субота - Врбица (27.април)

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου),
или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.

Хришћански празник Лазарева субота празнује се као посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе преко кога се преносила снага зеленила на децу и одрасле. У овом обичају сачувани су остаци веровања у којима врба због свог бујног раста има велики значај у народном животу. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

Лазарева субота у храму Светог Преображења

Благосвести (07.април)

Благосвести је празник који православна црква прославља 25. марта (7. априла). Спада у Богородичине празнике. То је дан када је анђео јавио Марији да ће родити Исуса.
Пола године пошто је првосвештенику Захарији пројавио да ће у дубокој старости добити сина који ће бити Господњи Претеча (св. Јован Крститељ), исти Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк 1, 28). Зачуђеној и уплашеној Дјеви арханђео објашњава необичан поздрав: не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца Његовог. И цареваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његовом неће бити краја (Лк, ст. 30-33).
На Маријино питање Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк, ст. 34), арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (ст. 35). Пречиста Дјева покорно одговара: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк, ст. 38).
Свети Оци из старих времена оставили су нам неколико предања везаних за овај разговор којим је отпочела историја спасења људског рода и обновљења твари. Између осталог, они веле да се Божји арханђео Гаврило појавио пред Пречистом Дјевом баш у тренутку када је читала познато место из Књиге пророка Исаије: Гле, девојка ће зачети и родиће сина (Ис. 7, 14). По истим тумачењима. Господ Исус Христос је васкрсао тридесет и нешто година касније, у исти датум у који се водио описани разговор Божјег изасланика и будуће Богородице. Зато се 25. март/7. април сматра за аутентични датум Васкрса, а ретки случајеви када се Васкрс поклопи са овим непокретним празником. зову се "Кириопасха". 

Народни обичаји

Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо. Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.

ТЕОДОРОВА СУБОТА (23.март)

ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης
Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави 2.марта, а у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.

Народни обичаји
За Светог Теодора, народски, Тодора верује се да је заштитник стоке, поглавито коња, па се овај дан назива још и Коњски дан. У таковском крају овај светац се слави, јер се верује да лечи од падавице. Сељаци у то време одлазе у оближње манастире са болеснима, пале свеће и моле се Светом Теодору за здравље. Тодорова субота у Поповом пољу зове се Тодорица. Родитељи тада шаљу децу да се причесте. Села у Горњој Пчињи Светог Теодора славе као заштитника говеда. Кувају кукуруз који увече носе воловима и срачима да се почасте. Ломе и за ову прилику умешен колач који се дели стоци; овцама, козама, воловима, кравама, коњима.

Трке коња се организују у Шумадији, које су популарне међу млађаријом. Овај дан су у селима Тимочке крајине прогласили за Коњски - Велики дан, па не прежу коње већ их само јашу. Срби у Војводини верују да ноћу у очи светог Тодора јашу поворке белих коња. Међу њима је предводник хроми коњ. Постоји веровање да је и сам Свети Тодор јахао таквог хромог коња, па се зато може чути и назив Хрома субота. Уопште, у многим селима се коњи јашу, без седла или са њима, показују по селима. На Тодорицу, како се још назива Тодорова субота, по први пут излазе змије након зимског мировања. На Косову мисле да је некада свети Теодор управљао змијама које су имале ноге. Кад су змије почеле да уједају људе, он се наљути на њих, одузе им ноге, а људе научи како да их туку штаповима и хватају.

Овог дана у селима источне Србије припрема се жито, односно, кољиво, као за сваку Крсну славу. Прави се и колач на коме се обавезно налазе украси у облику коња или потковице. Теодорова субота спада у оне празнике који славе почетак летњег периода, па се тако у селима око Прокупља може чути да је то дан када Свети Теодор узјаше коња и оде да доведе лето. Друга прича каже да је то дан када роде поткивају своје невидљиве коње, пред велики пут, да би стигле у наше крајеве за Младенце.

Младенци (22.март)

Младенци се празнују 22. марта а посвећени су успомени на страдање светих четрдесет Мученика Севастијских, који су за Христову веру пострадали 320. године. Сви ови мученици беху младићи, па је наш народ тај дан узео као празник на који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на започетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Младе домаћице тога дана дочекују госте у својој кући и показују своје умеће и спретност домаћице. Овде ваља напоменути да Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овог дана, мора бити посна, ради здравља и напретка деце младих супружника.

Младенце славе супружници у првој години брака, они који су се венчали после 22.марта претходне године. На тај дан млади тек венчани примају госте у свој дом, који им доносе поклоне и на тај начин помажу на почетку њиховог брака и живота. Младе домаћице дочекују госте и показују своје умеће и спретност.

Старински обичаји
На овај дан жене устају рано и месе четрдесет колачића, који се називају младенчићи и који симболизују дуг, срећан и сладак живот.  Пеку их, премазују медом,  нуде децу и све који пре подне долазе у кућу. На младенце је добро јести мед, кувану коприву и зеље да би се очистила крв.

Почетак Васкршњег поста (18.март)

Беле покладе, 1 дан пред почетак Великог поста   

           Васкршњи пост, назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 
           Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
           Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

 
Начин поста

           Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).

Велике (зимске) задушнице (06.март)

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.


Фебруарске (Мартовске) задушнице

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."

Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".

Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.




Спремање погаче за задушнице

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.

Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.

Народни обичаји

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.

У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.

На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.

Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.

Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

Молитва за упокојене

Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше
уснуле у нади на васкрсење у живот вечни,
и све упокојене у побожности и вери,
и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или мишљу.

Усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора,
одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање Лица Твога
весели све од века свете Твоје.

Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.

Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља (08.март)

Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде,

жене Иродове.

Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Желећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. На овај дан се зато прославља прво и друго „Обретеније главе светог Јована Крститеља“ као помен на ове догађаје. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, "Јован не учини ниједно знамење" (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (види 7. јануар; 25. мај; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

Сретење Господње (15.фебруар) - Дан државности и војске

Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.

Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.

Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

• На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак. 
• На Сретење 1835. године донет Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности. 
• Од 2006. је Сретење Дан државности Републике Србије. 
• Од 2006. је Сретење и Дан војске Војске Србије.

Свети Трифун (14.фебруар)

Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни, па је одмалена чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан III, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. Цар нареди да се на двор доведу сви Трифуни из царства. После многих Трифуна, и овај млади Трифун био је позван по Божјем Промислу. Довели су га у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Деције Трајан, свети Трифун био љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару.

Заштитник брачне љубави и верности

Дан светог Трифуна, кога славе православни хришћани, и светог Валентина, који је део западне традиције, обележава се истовремено као празници заштитника искрене љубави

Српска православна црква Светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску веру , не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и верности, које су део хришћанске проповеди.

Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим делима најбоље сведоче Христови великомученици, међу којима је и свети Трифун.

У Српској православној цркви кажу да прослава светог Валентина припада више западном маркетингу него истинској вери и да тај начин славља није баш близак нашој и традицији православних народа, већ неком другом духовном простору.

Житија и хришћанско страдање оба светитеља нашли су место у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића, према коме је великомученик Трифун погинуо 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.

Владика Николај говори о скромности и исцелитељској моћи светитеља Трифуна, који је "у детињству чувао гуске и једини могао помоћи лудој кћери цара Гордија". Сахрањен је скромно, на сопствени захтев, у селу Кампсади у Фригији, где је и рођен.

Свештеномученик Валентин, како пише владика Николај, био је епископ у италијанском граду Интерамни, где се прославио као исцелитељ брата римског трибуна Фронтана и Херимона, сина познатог философа Кратона, чиме је многе преобратио у хришћанску веру.

Валентин је са својим следбеницима посечен мачем 273. године, записано је у "Прологу".

СПЦ дан Светог Валентина обележава 30. јула, односно 13. августа, али не као заштитника заљубљених.

Из календара Католичке цркве 14. фебруар је избрисан као дан посвећен светом Валентину, због, како кажу, жеље за смањењем броја светих дана код оних светаца о којима није било јасних историјских чињеница.

Обичај да се половином фебруара слави празник заљубљених потиче из времена античке Грчке и Рима, када су слављена божанства плодности и заштитници светости брака.

На Дан заљубљених, или Валентиново, обичаји су различити и све више се везују за потрошачко друштво, док се у православним храмовима и у православним домовима на Трифундан поштује претежно вековна традиција цркве.

Светог Трифуна данас славе многобројни еснафи, виноградари, меанџије, а на литургијама се помињу страдање светитеља Трифуна.

Српски народ у околини Зајечара посвећује му чак три дана славља, надајући се његовој заштити у зимско време када вукови наносе огромне штете у тим крајевима, где је овчарство важна привредна делатност.

Света три јерарха (12.фебруар)

Света три јерарха су светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован

Златоусти. Они имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар (по црквеном), Григорије Богослов 25. јануар (по црквеном) и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар (по црквеном). А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнина. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (27. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јануар/12 фебруар као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.


ПРЕДАЊЕ

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.

Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару), а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

Света Ксенија Петроградска (06.фебруар)

Молитва је управљање душе човекове Богу или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе.
Молитва свецима окрепљује дух, даје снагу, а једна од тих је молитва Светој Ксенији Петроградској, којој се многе жене моле и траже помоћ.

"О, света свеблажена мати Ксенијо!
Ти си под заклоном Свевишњега живела вођена и укрепљивана Богомајком.
Глад и жед, студен и врелину, увреде и гоњења претрпела си, дар прозорљивости и чудотворства од Бога си добила и под заштитом Свемогућег покој нашла.

 Сада те Света црква као миомирисни цвет прославља стојећи на месту твог погребења, пред иконом твојом светом и као живој, који си са нама, молимо ти се: прими молитве наше и пренеси их престолу Милосрдног Оца небеског и имајући смелост пред Њим, измоли вечно спасење онима које теби притичу, обиље благослова за добра дела и прегнућа наша и избављење од свих недаћа и жалости.

Заступи светим твојим молитвама пред Престолом Свемилостивог Спаситеља нашег нас недостојне и грешне.

Помози, Света блажена мати Ксенија, деци да се светлошћу Светог крштења озаре и печатом Светог Духа запечате, да су дечаци и девојчице у вери, честитости и богобољажљивости васпитавају и успеха у учењу имају, да се болесни и слаби исцеле, породичну љубав и слогу ниспошљи , монахе удостој да се добрим подвигом подвижавају и од увреда их огради, пастире у крепости Духа Светога утврди, народ и земља нашу у миру и спокојству сачувај и сажали се на оне који су у предсмртни час лишени причешћа Светим Христовим Тајнама.

Ти си нам нада и уздање, брзо услишење и избављање, теби благодарност узносимо и с тобом славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроз све векове. Амин!

СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР - ЧАСНЕ ВЕРИГЕ (29.јануар)

ЧАСНЕ ВЕРИГЕ, ВЕРИЖИЦЕ, ВЕРИЖЊАЦИ (грч: Αλυσίδες του Αγίου Πέτρου); празник који неке породице славе као своју Крсну славу у српском народу; окови којима је по наређењу Ирода Агрипе, јудејског цара из 42. године после Христа, био везан у тамници Свети Апостол Петар. Из Дела апостолских (12,3-12) сазнаје се да је Апостола Петра, уочи суђења, на чудесан начин Анђео ослободио сужањства. После његовог ослобађања, вериге су чуване као светиња. Јерусалимски Патријарх Св. Јувеналије (420-458), поклонио је вериге царици Евдокији, супрузи Теодосија III Млађег (408-450), 437. (или 439) године. Једну веригу, послала је својој кћерци Евдоксији у Рим, а она је саградила храм посвећен Апостолу Петру, и положила веригу у храм, где се и данас налазе. У Риму су већ биле и друге вериге којима је Свети Апостол Петар био окован пред своје страдање у Риму, у време цара Нерона. Чудесном догађају ослобађања Апостола Петра, посвећена је успомена која се слави 16. јануара. 

Народне приче и обичаји

Народ прича да је једном и Свети Сава био окован па је по ослобођењу, сачувао вериге и њима лечио. Једном се сусретне са Светим Петром, и размену своје окове. Сава је Петру дао хладне, а Петар Сави вруће. Да нису тако урадили, народу би лети било превруће, а зими прехладно.

По народном веровању, од Верижица (Верижњака, Часних верига) настаје блаже време, јер Бог усијаним веригама почне да загрејава земљу. У многим местима Србије, Вериге се сматрају за велики празник. У Поповом пољу Срби на тај дан не раде теже послове, а жене посте. У Горњој Пчињи празнују овај дан због града. На Косову и Метохији празнују Вериге да не буде куге, сточари да стока напредује, и пре зоре захвате неначету воду на извору и са њом прскају стоку. Ратари то исто раде са житом у кошу, да би здраво изгурали зиму до краја. На овај дан звери не нападају људе, и не шију се одела.

Св.Сава, Савиндан (27.јануар)

Са прославе Савиндана 2012.

САВИНДАН, СВЕТИ САВА (14. јануар); Први Архиепископ српски, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић побегао на Свету Гору где се замонашио. За његовим примером је нешто касније пошао и његов отац, после смрти познат под монашким именом Симеон Мироточиви. Свети Сава је био изузетно образован и енергичан човек који је у Никеји успео да издејствује независност Српске Православне цркве и постане први Архиепископ српски. Подигао је заједно са оцем манастир Хиландар, а потом многе манастире и школе по Србији. Подигао је и прве болнице које су биле при већим манастирима. По смрти, Савине мошти су пренесене у манастир Милешева 1237. године, а Турци их спалише 1594. године, на Врачару. На том месту се данас налази храм Светог Саве.

Начин прослављања

Савиндан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Пошто је Свети Сава заштитник свих српских школа, и слави се као школска слава, на сам Савиндан, или неки дан пре, ђаци припремају приредбе са пригодним програмом, рецитацијама, скечевима, итд. који говоре о животу и делу нашег највећег светитеља. Многе песме су испеване о Светом Сави, и будући да је он узор за све Србе, то се често Православље у Срба назива Светосавље - пут Светог Саве.

Народни обичаји

Ο Светом Сави постоје многе ангедоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих других прича. Он је путујући Божији човек, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино...

У Чачку, мајке које имају децу школског узраста, спремају на овај дан жито. У таковском крају верује се да су сви вуци, пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смеју да нападају зими. У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов пас благо уједе залуталу овцу. Сава се наљути и прокле кера да више ништа не једе осим оног што отме. Тако је тај пас побегао у планину и постао вук.

Верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом, ο чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом, као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Ужичке Пожеге.

Ο Савиндану се не раде тежи послови. У неким крајевима се не ради ништа. Негде посте целу недељу пре Савиндана. Ако загрми на дан Светог Саве, онда ће по народном веровању, настати велики догађаји на земљи: "Гром загрме на Светога Саву, усред зиме кад му време није".

Свети Јован Крститељ ( 20.јануар )

Српска православна црква 20.Јануара слави Светог Јована.Тај празник код Срба назива се Јовандан и честа је крсна слава као израз посебног поштовања које у српском народу он ужива.

Јовандан се слави дан после Богојављења који је сећање на крштење Исусово и улогу светитеља који је припремао народ за нову веру.

На православним иконама свети Јован је представљен са крстастим штапом у левој руци и натписом - "Покај те се, јер је близу царство небеско".



Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.

Тропар, глас 2.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.

За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.

Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.

За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август)

Богојављење (19.јануар)

Богојављење (грч. Επιφανεια) је манифестација Бога на овом свету, било телесна било
директним делом. Примери су зачеће сина Божијег и јављење Свете Тројице приликом Исусовог крштења, које је обавио Јован Крститељ у реци Јордану.

Богојављење је један од петнаест највећих хришћанских празника. 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком и њеним мужем Јосифом, а тада у својој тридесетој години позвао је Јована Претечу да га крсти у реци Јордан. По Библији, одмах по крштењу, а оно је обављено три пута порињањем у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а тада на раме Исуса слете Свети Дух у обличју голуба. Овим крштењем је Исус означио почетак своје мисије и проповеди.

Народни обичаји

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за веровање у лековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, пре сунца обави ритуално купање у реци.

Начин празновања

По своме склопу, служба Богојављења је иста као и Божићна служба. Ако се Богојављење догоди у недељни дан, Васкрсна служба се потпуно изоставља и поје се служба празника. Празновању овог великог непокретног Господњег празника претходи Недеља пред Просвећењем, а празновање се продужава Недељом по Просвећењу и попразништвом које траје осам дана. Једино се у Српској Православној цркви празновање скраћује за један дан како би се служба Св. Саве могла самостално славити. Будући да су александријски Епископи, у чијим крајевима је цветала астрономска наука, били задужени од стране Првог васељенског сабора да израчунавају тачан датум празновања Пасхе, и да ο томе благовремено извештавају Црквене старешине, њихове пасхалне посланице стизале су Епископима света око Богојављења. Парохијско свештенство је ο датуму празновања Васкрса обавештавало своје верне одмах после Богојављења и том приликом кропило домове својих верних певајући тропар "Во Јордање..", који су већ пре Васкршњег поста знали време почетка поста и датум Васкрса. Тај обичај очувао се и данас у деловима бивше Карловачке митрополије, у Америци и Канади.

Од Божића до Богојављења мрсни су дани, чак и среда и петак, али се уочи Богојављења, на Крстовдан, пости ма који дан био. У народу се дани од Божића до Богојављења зову "некрштени дани".

Крстовдан (18.јануар)

Српска православна црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру. Празник се везује за празник крштења Исуса Христоса, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Верници Српске православне цркве и други православни хришћани славе Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Крштење Исусово: Франческо Албани

Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или - оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као - Зимски Крстовдан.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Зимски Крстовдан слави се увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.

У календару СПЦ није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос.

У православним храмовима се на Крстовдан служи литургија светог Јована Златоустог, уз ритуал великог освећења воде, који прати празнично богослужење.

Крстовданска водица се после водоосвећења дели верницима и, према обичају, чува у кућама ради здравља. Крстовдан уочи Богојављења је посни дан за православне вернике, без обзира на то који дан у недељи "пада".

У неким крајевима Србије постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву.

Ако се крст смрзне, верује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.

Нова година - Свети Василије Велики (14.јануар)

ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Βασίλειος ο Μέγας) - свети (330-379), бисер Цркве Христове
непроцењиве вредности и лепоте. Он блиста кроз векове као савршени монах и Епископ, облагодаћени богослов, непоколебљиви борац за веру Православну, уводилац мира и саборног живота у Цркви, уредитељ њеног канонског поретка, устројитељ Свете Литургије и богослужења Црквеног и узорни пастир људских душа.

Спољашњи услови у којима је одрастао Св. Василије сами су га подстицали да се развије у великог човека и савршеног Хришћанина. Епископска служба Василијева представља једно посебно поглавље у историји Цркве. Истовремено је на више страна усмеравао своје делатности. На првом месту, треба истаћи његову борбу за епископске катедре. Сматрао је да је највеће зло за Цркву ако се ове препусте јеретицима, који су се за њих борили свим средствима. Посебно се ангажовао у борби против јеретика на богословском плану. Упокојио се 31. децембра 378. године, а празнује се на дан своје сахране - 1. јануара, и као један од Света Три Јерарха - 30. јануара.

Житије

Рођен је у Неокесарији у Понту, у месту где је живела традиција великог богослова Св. Григорија Чудотворца, Оригеновог ученика (330). Α његов отац који се такође звао Василије био је образовани и врло имућни ретор - он је увео сина дубоко у сферу јелинске културе. Василијев деда по мајци, побожној Емелији, мученички је пострадао за Христа. Сестра Макрина се замонашила, а два млађа брата, као и он, постали су Епископи. Школовао се у Неокесарији, Кесарији Кападокијској, Цариграду и Атини. У круг његовог широког знања улазила је философија, реторика, граматика, астрономија, геометрија, па чак и медицина. Када је комплетирао своје световно образовање у Атини, Василије је одлучио да га принесе на дар Цркви.

Вратио се у завичај око 356. године, крстио се и марљиво почео да употпуњава своје хришћанско образовање, које је сматрао много важнијим од претходног. У ту сврху, најпре је предузео једно дуго путовање по Сирији и Египту, где је посетио многа духовна борилишта тамошњих монаха. Вративши се отуда, и сам се повукао у пустињу Неокесарије, са својим свеживотним пријатељем Григоријем Богословом. Ту су заједно проводили време у молитви и изучавању Светог Писма и Светих Отаца. Плод тога рада било је и њихово чувено дело Добротољубље Оригеново (извод из Оригенових дела), које најверније одсликава унутрашње духовно настројење ове двојице светитеља: свакоме приступати са његове боље стране.

Тамо су почели и да састављају правила монашког општежића, која су касније била завршена. У то време, Василије је био узрастао у великог богослова. Био је човек јаке воље, коју је изградио у строгим монашким подвизима и по томе је подсећао на Св. Атанасија Великог, само што није поседовао његово физичко здравље и ратничко расположење. Од 364. године, почела је Василијева јавна служба у Цркви, најпре као свештеника код Епископа Јевсевија у Кесарији Кападокијској, а затим као његовог заменика на катедри кесаријских Архиепископа од 370. до 379. године.

Дела

Књижевно наслеђе Св. Василија је доста обимно и захваљујући чињеници да је много читан и преписиван, све што је написао у целини је сачувано. Василијева дела су догматског, егзегетског, аскетског, педагошког и литургијског садржаја. Најважнија су:

    Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве.
    Ο Светом Духу, у 30 поглавља.
    Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим Хришћанима.
    Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313.
    Божанствена Литургија или Василијева Литургија.
    Омилије на шестоднев (девет)
    Омилије на Псалме
    Онима који нас клеветају да су три Бога
    Да Бог није творац зла
    Реч младима како да имају користи од јелинских списа
    Ο пијаницама
    Ο гневнима
    Против лихвара
    Писма (366) и др.

Учење Светог Василија

Највећи и вечни допринос Василија Великог богословљу Цркве јесте у тачном тумачењу богооткривене истине ο Светој Тројици и у победи над јересима које су ову истину порицале: аријанством, у његовом најекстремнијем облику, које је проповедао Евномије (аномејство), и монархијанистичким савелијанством, од којега до тада нису умели да се ослободе многи источни и западни "никејци". Своје учење Василије заснива на Црквеном Предању, тј. на вери и животу Цркве, као једином сигурном темељу који остаје непромењен кроз векове. Али то му није било довољно да би победио философствујуће јеретике и отклонио све нејасноће. Зато се послужио својим богатим знањем философије, као инструментом излагања хришћанских мисли и вере. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог Црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења.

Василије је одбацио јелински монизам и за основу учења ο Богу поставља хришћанску библијску теологију, која открива истину ο Богу. Своје учење ο Богу он формулише укратко: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси или Личности јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су равни по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се (енергијама а не природом) пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", каже Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. У Василијевом тумачењу и његовим богословским речником овековечено је тројичко богословље Цркве на Другом васељенском сабору у Цариграду (381).

Стевањдан (Стјепањдан 09.јануар)

Стевањдан (Стјепањдан) је прва крсна слава након Божића. Овај дан се, за оне који не
празнују славу, слави и као трећи дан Божића. Свети Стефан је први од седморице ђакона које су свети апостоли рукоположили, па се због тога он и назива архиђакон Стефан - први међу ђаконима. Као проповедник у Јерусалиму изведен је из града и каменован до смрти, те се зато назива и Првомученик Стефан. У каменовању је учествовао и његов рођак Савле, који је касније познат као апостол Павле.

Култ овог свеца је врло развијен и подигнуто је много њему посвећених храмова. Само у Србији има више од четрдесет цркава и манастира. У помен архиђакона Стефана, црква даје четири пута годишње помен, а 15. августа се светкује и као Стеван Ветровити.

Народни обичај

Код Срба постоји велики број народних обичаја везаних за Стевањдан. Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи божићна слама из куће, која се, због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво пометена и скупљена, оставља у шталу, привредне објекте, воћњак или међу пчеле, ради подстицања рода или напредка.

Сабор Пресвете Богородице (08.јануар)

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Σύναξις της Θεοτόκου), у народу познат и као Божији дан; најстарији од свих празника Богородице, потиче из IV века. Празнује се на други дан Рођења Господа Исуса Христа, 26. децембра. Празник се назива "Сабором", као што се и други дан по Богојављењу назива Сабором Св. Јована, или други дан по Благовестима Сабором Св. Архангела Гаврила. Наиме, на други дан после великих празника Црква се увек сећа главних учесника догађаја који се славио првога дана празника (претходног дана). Начин прослављања

Пошто је овај празник на други дан Божића, Црква комбинује божићне химне са онима које прослављају Богородицу, указујући на њу која је својом слободном вољом омогућила Оваплоћење Сина Божијег. Управо кроз Богородицу је Он попримио људску природу, Његово Тело је од њеног тела, Његова Крв је од њене крви, Његов Живот у људском телу је од њеног живота.

Божић (07.јануар)

БОЖИЋ (грч: Χριστούγεννα), рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт 1,18-25).
Највећи хришћански празник после Васкрса. Због посебног значаја, у Црквеним књигама назива се и "Мала Пасха", а Св. Јован Златоусти назива га "часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника".

Дан Христовог рођења је тренутак промене у природи, крај једногодишњег циклуса и час када стара година препушта време новој. На иконографским представама слика се пећина у којој је Богородица уз дете положено у јасле. У пећини или испред ње седи Јосиф, ослобођен сумње у Маријину верност и пастири задивљени божанским рођењем. Са друге стране, мудраци са Истока јашу да се поклоне тек рођеном Богу вођени звездом. Понекад слику прати натпис из Јеванђеља по Луци (2,37): "Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља". Из средишта се, у млазу светла, појављује звезда усмерена према глави детета. Под утицајем литургијске поезије, у којој се описују љубав и бол мајке над умрлим сином, слика се Богородица како прислања образ уз образ детета, предвиђајући његову смрт на Крсту. Најсложеније по познавању детаља у српском сликарству јесу фреске у манастирима Сопоћани и Градац из XIII века.
У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог Крштења, под заједничким називом Богојављење (грч: θεοφάνια - Теофанија). Остатке те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића заједно са Богојављењем има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију, у које је укључивао оба мотива, и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Божић се издваја у засебан празник и слави 25. децембра, у време цара Аркадија, 379. године. На месту рођења Христовог, у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима озваничавају свеопште празновање дана Христовог Рођења.
Да би се Хришћани достојно припремили за Божић, установљен је Божићни пост од 15. новембра до 24. децембра, који није тако строг као Васкршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Сам празник Божић, је увек мрсни дан.
Ο Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".

Чесница 
Чесница се сматра изузетно важним обредним колачем. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се месила првог дана Божића кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи "чест", "део", "срећа", јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Веровало се да чесница представља добар род усева.

Бадњи дан 06.јануар

Бадњи дан се прославља 6. јануара, дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих. Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Порекло празника 
Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Обичаји и симболика
 Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Сечење бадњака
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.

Божићна печеницаПосле доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.


Обилажење домова
У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и а од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).


Бадње вече
Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.



Уношење бадњака и сламе
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Паљење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.


Бадњачки колач
 Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.


Бадња вечера
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).


Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.

Бдење
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.


Захватање воде
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.

Хришћански елементи и смисао
Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Опраштање
Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.


Савремена урбана прослава Бадњег дана
У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.

Туциндан (05.јануар)

Туциндан је народни празник који пада 5. јануара, два дана пред Божић, односно дан пред

Бадњи дан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница тукла - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из страних многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу не ваља тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Игњатије Богоносац (02.јануар)

Игњатије Богоносац познат још и као Игњатије Антиохијски је хришћански светитељ. Био
је трећи по реду патријарх Антиохијске цркве. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете и веру у Бога у себи.

Игњатије Богоносац је био ученик Светог Јована Богослова, заједно са Поликарпом, епископом смирнским.

Одлуком светих апостола је постављен за епископа у Антиохији. Док је био епископ улагао је много труда и напора у проповедању побожности. Први је увео антифонски начин појања у цркви (појање за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње). Према хришћанској традицији такав начин појања се открио Светом Игњатију међу анђелима на небесима.

Када је цар Трајан пролазио кроз Антиохију на походу против Персијанаца, дознао је за Игњатија, позвао га код себе и убеђивао да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Пошто није прихватио царев предлог Игњатије је окован и послат у Рим, да буде бачен пред звери. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије је стигао у Рим, где је бачен пред лавове. Лавови су га растргли и појели, оставивши само неколико већих костију и срце. Пред звери је бачен 107. године. Према хришћанској традицији верује се да се Игњатије Богоносац јављао жвише пута из раја и чинио чуда помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.

Свештеномученик Игњатије се слави 29. јануара и 20. децембра (по црквеном календару). У децембру се празнује пренос његових моштију из Рима уАнтиохију. Међутим када су Персијанци заузели Антиохију у 6. веку његово мошти су поново враћене из Антиохије у Рим.

Српска православна црква слави га 20. децембра и 29. јануара по црквеном, а 2. јануара и 11. фебруара по грегоријанском календару.