Нова година - Свети Василије Велики (14.јануар)

ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Βασίλειος ο Μέγας) - свети (330-379), бисер Цркве Христове
непроцењиве вредности и лепоте. Он блиста кроз векове као савршени монах и Епископ, облагодаћени богослов, непоколебљиви борац за веру Православну, уводилац мира и саборног живота у Цркви, уредитељ њеног канонског поретка, устројитељ Свете Литургије и богослужења Црквеног и узорни пастир људских душа.

Спољашњи услови у којима је одрастао Св. Василије сами су га подстицали да се развије у великог човека и савршеног Хришћанина. Епископска служба Василијева представља једно посебно поглавље у историји Цркве. Истовремено је на више страна усмеравао своје делатности. На првом месту, треба истаћи његову борбу за епископске катедре. Сматрао је да је највеће зло за Цркву ако се ове препусте јеретицима, који су се за њих борили свим средствима. Посебно се ангажовао у борби против јеретика на богословском плану. Упокојио се 31. децембра 378. године, а празнује се на дан своје сахране - 1. јануара, и као један од Света Три Јерарха - 30. јануара.

Житије

Рођен је у Неокесарији у Понту, у месту где је живела традиција великог богослова Св. Григорија Чудотворца, Оригеновог ученика (330). Α његов отац који се такође звао Василије био је образовани и врло имућни ретор - он је увео сина дубоко у сферу јелинске културе. Василијев деда по мајци, побожној Емелији, мученички је пострадао за Христа. Сестра Макрина се замонашила, а два млађа брата, као и он, постали су Епископи. Школовао се у Неокесарији, Кесарији Кападокијској, Цариграду и Атини. У круг његовог широког знања улазила је философија, реторика, граматика, астрономија, геометрија, па чак и медицина. Када је комплетирао своје световно образовање у Атини, Василије је одлучио да га принесе на дар Цркви.

Вратио се у завичај око 356. године, крстио се и марљиво почео да употпуњава своје хришћанско образовање, које је сматрао много важнијим од претходног. У ту сврху, најпре је предузео једно дуго путовање по Сирији и Египту, где је посетио многа духовна борилишта тамошњих монаха. Вративши се отуда, и сам се повукао у пустињу Неокесарије, са својим свеживотним пријатељем Григоријем Богословом. Ту су заједно проводили време у молитви и изучавању Светог Писма и Светих Отаца. Плод тога рада било је и њихово чувено дело Добротољубље Оригеново (извод из Оригенових дела), које најверније одсликава унутрашње духовно настројење ове двојице светитеља: свакоме приступати са његове боље стране.

Тамо су почели и да састављају правила монашког општежића, која су касније била завршена. У то време, Василије је био узрастао у великог богослова. Био је човек јаке воље, коју је изградио у строгим монашким подвизима и по томе је подсећао на Св. Атанасија Великог, само што није поседовао његово физичко здравље и ратничко расположење. Од 364. године, почела је Василијева јавна служба у Цркви, најпре као свештеника код Епископа Јевсевија у Кесарији Кападокијској, а затим као његовог заменика на катедри кесаријских Архиепископа од 370. до 379. године.

Дела

Књижевно наслеђе Св. Василија је доста обимно и захваљујући чињеници да је много читан и преписиван, све што је написао у целини је сачувано. Василијева дела су догматског, егзегетског, аскетског, педагошког и литургијског садржаја. Најважнија су:

    Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве.
    Ο Светом Духу, у 30 поглавља.
    Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим Хришћанима.
    Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313.
    Божанствена Литургија или Василијева Литургија.
    Омилије на шестоднев (девет)
    Омилије на Псалме
    Онима који нас клеветају да су три Бога
    Да Бог није творац зла
    Реч младима како да имају користи од јелинских списа
    Ο пијаницама
    Ο гневнима
    Против лихвара
    Писма (366) и др.

Учење Светог Василија

Највећи и вечни допринос Василија Великог богословљу Цркве јесте у тачном тумачењу богооткривене истине ο Светој Тројици и у победи над јересима које су ову истину порицале: аријанством, у његовом најекстремнијем облику, које је проповедао Евномије (аномејство), и монархијанистичким савелијанством, од којега до тада нису умели да се ослободе многи источни и западни "никејци". Своје учење Василије заснива на Црквеном Предању, тј. на вери и животу Цркве, као једином сигурном темељу који остаје непромењен кроз векове. Али то му није било довољно да би победио философствујуће јеретике и отклонио све нејасноће. Зато се послужио својим богатим знањем философије, као инструментом излагања хришћанских мисли и вере. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог Црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења.

Василије је одбацио јелински монизам и за основу учења ο Богу поставља хришћанску библијску теологију, која открива истину ο Богу. Своје учење ο Богу он формулише укратко: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси или Личности јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су равни по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се (енергијама а не природом) пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", каже Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. У Василијевом тумачењу и његовим богословским речником овековечено је тројичко богословље Цркве на Другом васељенском сабору у Цариграду (381).