петак, 24. децембар 2021.

Материце (27.децембар)

Материце се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и у нашим храмовима, нарочито по градовима. Побожне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се дреше поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Свети Спиридон Чудотворац (25.децембар)

Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка
су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.

Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предадо служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.

Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.

Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.


Свети Спиридон и Срби


Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве.

Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света.

Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи.

Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем.

На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво.

Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба.

А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»

Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.


По народном веровању,
он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.
Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада.
Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: „Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан.“


Начин прослављања

Свети Спиридон се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива(жита), воштане свеће и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Ова слава увек пада у божићни пост и стога славска трпеза је увек посна. То је непокретни празник.

Због благости, Светог Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Светог Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.

петак, 17. децембар 2021.

СВЕТИ НИКОЛА - НИКОЉДАН (19.децембар)

НИКОЉДАН - СВЕТИ НИКОЛА (6. децембар), најчешћа крсна слава у Срба. Истраживања
показују да од свих Срба који славе, тридесет процената слави овај празник. Св. Никола, Архиепископ мирликлјски, био је велики борац за веру и Цркву. Његова чуда и његова вера прославиле су га још за живота, па га прво народ а затим и Црква прогласи за светитеља. Упокојио се 6. децембра 343. године. Црква слави пренос његових моштију 9. маја (сирна субота). Има много прича и ο томе како је Св. Никола био помоћник људима у беди и невољи.

Приче о Светом Николи

Беше велика глад у Ликији, а у Италији је био трговац који је имао много жита. Једне ноћи том трговцу се у сну јави Свети Никола и даде му три златника капаре, да пуну лађу жита довезе у град Мир. Трговац тако и учини, крене у Мир, своје жито добро распрода, али и спаси грађане од глади и невоље. Други пут, десила се нека побуна у Фригији, и цар Константин Велики посла тројицу својих војвода са војском да угуше побуну. Но, војници, искрцавши се у Ликији, почну пљачкати тамошње становништво па на више места избише и туче између војника и грађана. Никола позва војводе, лепо их почасти и умоли да забране својим војницима непримерено понашање, те тако отклони беду од свог народа. Баш у то време, један управник, који је био врло грамзив, осуди неког невиног грађанина на смрт, да би приграбио његово имање. Кад су га хтели погубити, Св. Никола поведе оне три војводе на губилиште; и таман кад је џелат потегао мач да одсече несрећнику главу, Св. Никола га шчепа за руку, отме му мач и баци га на страну. Нико није смео питати светитеља зашто је то учинио, јер су га сви знали као великог праведника, који се увек заузима за невине људе. Поред тога, Св. Никола и управника жестоко пред свима изгрди за његово среброљубље и неправедан суд.

Завршивши посао у Фригији и умиривши буну, војводе се врате у Цариград где их цар, за заслуге, постави за чланове свога савета. Али царев надзорник Авлавије, који им је завидео на положају, нападне их као издајнике и цар их баци у тамницу и осуди на смрт. Војводе се сетише како је Св. Никола спасао невиног грађанина у Ликији и почеше му се молити да и њих невине одбрани. Уочи дана кад их је требало погубити јави се у сну Свети Никола и цару и Авлавију и рече им да одмах пусте невине војводе. Цар одмах ујутру нареди да му се доведу војводе из тамнице па им рече: "Не дајем вам живот ја, но Никола велики служитељ Божији. Идите и њему захвалите, а од мене му реците да сам извршио оно што ми је наредио". Цар им преда и једно Јеванђеље са позлаћеним корицама, скупоцену кадионицу и два свећњака да однесу у Мир. Војводе радосно оду у Мир Светом Николи и захвале му на избављењу.

После овога десио се и следећи случај: једна лађа бродила је из Египта, па је ухвати велика бура на мору. Бродари и путници припадну на молитву, позивајући Светог Николу у помоћ, јер већ су били чули да је многима помогао. У тај мах појави се Свети Никола на лађи, па дохвати крму у руке, почне управљати бродом и избави је опасности, па га одмах нестаде. Бура се утиша и путници дођу у пристаниште. Кад су ушли у град, угледају свога добротвора што их је спасао од буре, почну да му љубе ноге и захваљују, а он им одговори: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Светитељ је, међутим, прозрео да су ти морепловци били гусари, ге их посаветује да поправе своје владање, да их друга каква Божија казна не стигне.

Из Котора потиче прича "О капетану и Св. Николи". Некада давно капетан из познате морнарске куће Вучинића, реши - и поред свих савета да то не чини - да исплови баш на Никољдан. Како реши, тако и уради, али само што су прошли поред острва Крфа, нападоше их арапски гусари, лако савладаше и бацише у окове. Као оковани галиоти, пловили су годину дана, све молећи Светог Николу да их спасе. После годину дана, баш на овај дан, близу Пирејске луке, нападе њихов, сада гусарски брод, лађу капетана Кукића из данашњег Херцег Новог. Новљанин Кукић беше храбар, а уз то имаде и педесет одважних морнара, који после жестоке битке савладаше и побише гусаре. За све време битке, нико не примети старца са белом брадом. Кад битка би завршена старац показа руком Новљанима на брод и рече: "Сад спасите ону грешну браћу", а ови у њему препознаше свог заштитника и светитеља Николу.

По упокојењу, његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви мирликијске Митрополије. Више стотина година тело је почивало тамо где је и сахрањено; и многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити, тј. Стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи број свечара њега слави.

Начин прослављања

Никољдан увек пада у време Божићног поста, и због тога је празнична трпеза славара увек посна. На његов дан спрема се жито и колач, који се заједно са вином освећују у обреду благосиљања славских колача. У јужној Србији на овај дан праве шарени колач са птицама који свештеник обавезно прелива вином. Месе се понекад и два, од којих један припада свештенику, а други остаје у кући - тзв. пресвети. На Никољдан предвече овај колач дели се деци, која треба да га поједу. Верује се да Св. Никола превози душе са овог на онај свет. Некад је мртвима узимао душу и мерио, али је касније тај посао преузео Арханђел Михаило, док га није заменио Арханђел Гаврило.

Господар је воде и заштитник путника. Славе га морнари, бродари, рибари и сви чији живот зависи од мора и воде. Некада се на свим хришћанским лађама налазила икона Светог Николе, а он се нарочито празновао дуж Јадранског и Средоземног мора. Кажу да су га чак и турски лађари поштовали. Уочи Светог Николе, око 4 часа после подне, свака лађа, ма где да се нашла, стане и баци сидро; а на дан Светог Николе, сви лађари би се лепо обукли, истакли заставе на броду, пуцали из топова, па пошто би се помолили Светом Николи, цео дан би прослављали и частили се. Тек кад прође дан славе, сутрадан би настављали пловидбу. Српско паробродско друшво славило је Светог Николу. Кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима, а док је дизао славу, пуцали су топови и звонила црквена звона.

По градовима и варошима Србије раширено је веровање да Св. Никола ноћ уочи свог празника, обилази децу која су била добра у току године и дели поклоне. Поклон обично оставља у дечјим ципелама. И данас многа деца чисте своје ципеле истављају их у прозоре, да би се ујутру, на Никољдан, силно обрадовала кад у ципелици пронађу поклон-дар Св. Николе.

Детињци (22.децембар)

Детињци се славе трећу недељу пред Божић. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу.

среда, 15. децембар 2021.

Светa великомученицa Варварa (17.децембар)

Света Варвара (грч. Αγία Βαρβάρα), позната као и Света Барбара, је хришћанска мученица и светитељка. 

Житије Свете Варваре

Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.

Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна - једном га је погодио гром и скончао је у мукама.

На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци.


Народни обичаји

Постоји народни обичај да се уочи свете Варваре кува жито, варица и увече остави да уври поред ватре у лонцу, па се сутра на Варварин дан гледа са које је стране наврило, па се каже да са те стране у пољу треба сејати пшеницу, ако се жели добар род. Варено жито се једе у кући, њим се посипа место где се узима вода за пиће, а меша се и са соли, па се даје стоци.

У Срба је народна година, као и црквена данас, почињала 1. септембра, пошто се побере летина, па је зато Варварин дан био први дан у овој години у коме су почињала врацања.

Кад се вари варица деца у Боки певају:
Вари вари варице,
Да се раду јарице
И бијеле јагњице
и детици и јунцици.

Варица се једе хладна и други и треци дан и зато се пева:
Варварица вари,
А Савица лади,
Николица куса.

Православна црква прославља Свету Варвару 17. децембра.

среда, 8. децембар 2021.

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК (9. децембар)

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК - Рођен је у Андријанопољу и од малена предан на
службу Богу. Као ђакон служио је у цркви у Андријанопољу код епископа Теодора. Свети Алимпије желео је да се повуче и да живи у молитви и усамљеништву па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм свете Ефимије која му се јавила у сну. Поткрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити. Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски. У женском манастиру живеле су светитељеве мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.

Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Светој Гори.

петак, 3. децембар 2021.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (4.децембар)

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Εισόδια της Θεοτόκου), (21. новембар);
непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба.

Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама.

И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године.

Установљење празника

У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва.

На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња.

Ваведење је слава манастира Хиландара.

Народни обичаји

Ваведење славе сточари да би им Богородица заштитила стоку од звери. У Србији на овај дан престају свадбе. У неким таковским селима био је обичај да се тог дана остане после службе код цркве и да се ту први пут појаве све младе које су се удале те јесени. Младе се за ту прилику свечано одену и заките цвећем из венчаних венаца. Овај обичај одржавају и Поповци, који се окупе око манастира Ваведење у Завали. У селима јужног Поморавља све жене које не могу да имају децу одлазе у манастир Црковицу, где проведу читаву ноћ у молитвама да би добиле порода. Последњи вашар у години, у Гламочком пољу одржава се на Ваведење.

петак, 26. новембар 2021.

Почетак Божићног поста (28.новембар)

Вишенедељни божићни пост, којим се верници Српске православне цркве припремају за прославу Божића, почиње у недељу 28-ог новембра и траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара.
Верници Српске православне цркве почињу вишенедељни божићни пост којим се припремају за прославу једног од највећих хришћанских празника – Божића, рођења Исуса Христа.


Божићни пост траје до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара, и подразумева уздржавање од мрсне хране, али и лоших дела.

Током божићног поста, до 31. децембра, понедељком, средом и петком пости се на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом на риби.

У последњој недељи поста, понедељком, средом и петком пости се на води, а уторком, четвртком, суботом и недељом на уљу.

Према тумачењу владике Николаја Велимировића, пост се састоји од уздржавања од мрсне хране, злих мисли, похотних жеља и рђавих дела, као и у умножавању молитава, доброчинстава и ревносном упражњавању хришћанских врлина, јер је подвиг поста телесни и духовни.

Циљеви су, поучава владика Николај "очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а све ради прослављања Бога и поштовања његових светитеља".

четвртак, 25. новембар 2021.

Св. Јован Златоусти (26.новембар)

ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма,
најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.

Житије

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијскирукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.

Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и сталнопроповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.

Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовогапостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.

У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.

Дела
Златоустова дела могу се поделити у четири групе: расправе, егзегетске омилије на Свето Писмо, тематске беседе и писма. Унутар сваке групе заступљене су све богословске теме - догматске, моралне,аскетске, пастирске, литургијске и др.

Његова најпознатија дела су:
Против непријатеља монашког живота
Упоређење цара и монаха
Теодору палом, у две књиге
Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
Ο свештенству у шест књига
Ο девичанству
Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
Егзегетске омилије на Свето Писмо
Против аномијаца, у 12 беседа
Катихезе
Ο статуама
Ο Евтропију
Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).

Златоусти је један од најомиљењих отаца Цркве. Томе је свакако допринело и његово богословље, а не само његов духовно симпатични јеванђелски лик. Црква је дала своју оцену ο њему као богослову, пастиру и учитељу његовим уврштењем у тројицу Светих јерарха. Међутим, западни патролози обично не сматрају Златоустог за богослова, него за "моралисту". Очигледно је да Златоусти не одговара њиховим појмовима ο богословљу. Он није кабинетски, него опитни богослов. Он није ни као Атанасије Велики и остали Кападокијци, својим богословљем пресудно утицао на решавање тројичких и христолошких спорова нити је учинио допринос богословској терминологији. Његова богословска величина је у нечему другоме: он је носилац и тумач живог апостолског наслеђа праве вере. То значи да је он јеванђелски,христоцентрични, сотириолошки богослов.

Учење Светог Јована

У Тројичком богословљу, које је изложио пишући против аномијаца и у Катихезама за новокрштене, Златоусти се служио богословским постигнућима Кападокијаца. Био је, дакле, "новоникејац". Говорећи ο јединству Свете Тројице, наглашава такође и постојање сваке од Трију Божанских Ипостаси. Код њега је изражен и апофатички приступ тајни Богопознања. Иако је Антиохијац, па чак донекле и ученик Теодора Мопсуетијског, Златоусти је имао јасну и исправну христологију. Он је разјаснио једно од најважнијих питања хришћанске антропологије - стање човекове природе после првородног греха и положај човеков у паломе свету, протумачивши карактеристични текст код Св. Павла (Рм 5,12).

Када говори ο Цркви, Златоусти је посматра као реалан историјски и друштвени ентитет. Права природа Цркве разоткрива се у Литургији, која се на два начина показује као Тело Христово: сакраментално тело и Црквено тело. Из таквог схватања Литургије, проистиче Златоустово учење ο друштвеном, породичном и личном животу у Цркви. Људско друштво је у стању распадања зато што у њему нема уцрковљења, зато што оно не живи литургијски. Такав дух се директно супротставља хришћанском поимању односа унутар црквене заједница, а савршено се изражава речима "моје" и "твоје". Због таквог јеванђелског схватања, Златоусти је кроз целу историју остао највећи проповедник милосрђа и изобличитељ поседовања, посебно оног које се појављује у Цркви.

Постојање грађанске власти је неопходно у оваквом свету, сматра Златоусти, јер пошто нема хришћанске љубави, а има свакога зла, власт је једина спона међу људима која их штити од потпуног хаоса. У личном животу Хришћанина, поред љубави, Златоусти у први план ставља слободу. Она се састоји у човековој унутрашњој одређености да буде далеко од свега земаљскога и потпуној спремности на љубав према Богу и ближњима. Такав став према свету чини да се човек може спасти у свим условима живота. У овом аспекту његовог учења, раван му је само Св. Павле. Златоусти је богослов кроз кога је проговорило целокупноПредање Цркве, који је живео сагласно са тим Предањем и као учитељ хришћанског живота, исто то захтевао и од других.

среда, 24. новембар 2021.

Свети Јован Милостиви (25.новембар)

Српска православна Црква и верници данас славе Светог Јована Милостивог, чувеног по доброчинству.

Свети Јован Милостиви рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства је васпитаван као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам.

Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика.

За време свог десетогодишњег мандата у Александрији најстроже је кажњавао сваки прогон јеретика и нехришћана. Тврдио је да ће њима Бог судити, а да ми на земљи “морамо прихватити људе онаквима какви јесу”.

Свештиници патријаршије Александријске константно су му замерали што је помагао нехришћанима, слушајући сваки њихов проблем. Предање каже да му једном дошла једна неверница која је тврдила да је лажно оптужена да није девица. Иако су га свештеници саветовали да је не прими, Јован им одговорио: “Ако ја њу не примим, како ћу онда тражити од Бога да после мене прими”.

Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом”.

Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

Јована Милостивог обележавају све хришћанске цркве и сматрају га свецом доброте. Због тога се верује да на данашњи дан треба да будете милостиви према свакоме ко затражи вашу помоћ.

петак, 19. новембар 2021.

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (21.новембар)

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО,
по бројности свечара на другом месту
слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Начин прослављања

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".

Народне приче о Арханђелу Михаилу

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је - болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом - која беше његова слика и прилика - шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: "Зар ти ништа не даде Бог?" Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: "Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити". Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: "Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!" Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас - уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

понедељак, 15. новембар 2021.

ЂУРЂИЦ (16.новембар)

ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.

У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.

Начин прослављања

Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.

Молитва Светом Георгију

Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.

петак, 12. новембар 2021.

Свети Козма и Дамјан - Врачи (14.новембар)

Свети Козма и Дамјан су били врачеви, бесребреници и чудотворци. Браћа родом негде из
Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке. Отац је умро још док су били деца, те их је мајка узгојила у хришћанском духу.

Од Господа су добили дар за исцељење разних болести, како су то добили бесплатно, бесплатно су и лечили именом Господа Исуса Христа, те су им људи дали име још бесребреници што значи бесплатни лекари. Бог им је дао заповест која гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајте”. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу људи , да се Козма једном истински наљутио на Дамјана што је узео 3 јаја од жене коју су излечили по имену Паладија. Толико се Козма наљутио да је наредио да га после смрти не сахране крај брата Дамјана. Али Дамјан је узео та три јајета не као награду, него због тога што га је Паладија заклела Светом Тројицом. 

Ипак по смрти њиховој у месту Фереману били су заједно сахрањени. И после смрти су исцеливали, када је једном човеку док је спавао ушла му је змија кроз уста, човек се патио све док пред сам крај живота непозове Свете Врачеве да га исцеле, те га и исцелише.

среда, 10. новембар 2021.

Свети Аврамије Затворник (11. новембар)

Свети Аврамије Затворник (290-360) је био малоазијски хришћански испосник и монах.

Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године. У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској). Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог усамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су 29. октобар по јулијанском односно 11. новембар по грегоријанском календару. Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русији се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке

субота, 6. новембар 2021.

МИТРОВДАН (08.новембар)

МИТРОВДАН - СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, по бројностсвечара на шестом месту слава код Срба.
Велики празник посвећен Св. Димитрију, сину великог солунског војводе. Због заштите и несебичне помоћи коју је пружао Хришћанима, христоборни цар Максимилијан баци Димитрија у тамницу, и пошто не успе да га одврати од хришћанске вере, нареди да га војници прободу са девет копаља. Из његовог тела потече целебно миро, чудесан лек који излечи многе болесне. Касније, цар Јустинијан I (527—565) пожеле да премести мошти светитеља у Цариград, али кад додирнуше ковчег одјекну одлучан глас: "Станите, не дирајте!". Тако заштитник града Солуна остаде у свом граду, где му мошти и данас обилази верни Православни народ и невољници, тражећи лека болестима или мира својим немирима.

Начин прослављања

Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Чуда Св. Димитрија

Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.

Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.

Народни обичаји

За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."

На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.

четвртак, 29. јул 2021.

Света великомученица Марина - Огњена Марија (30.јул)

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: "Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.
У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: "Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља". И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.
Према народном веровању, света Марина пали и кажњава огњем као и свети Илиј, који кажњава громом.
У народном предању чувају се примери о ватри или громовима који су у вреле празничне дане спалили жито, сено и домове људи који су се огешили радећи на празник Огњене Марије.
Обичај је да се на овај празник, када због велике врућине "гори и небо и земља", не раде никакви послови.

уторак, 6. јул 2021.

Рођење св.Јована Претече и Kрститеља Господњег - ИВАЊДАН (07.јул)

Рођење светог Јована Претече и Kрститеља Господњег – Ивањдан.

На шест 
месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Дјеви Марији, велики Гаврил, анђео Божји, јавио се првосвештенику Захарију у јерусалимском храму. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице. анђео је објавио и зачеће бездетне старице, Захаријине жене Јелисавете. Захарија није одмах поверовао овим речима и остао је нем све до осмога дана по рођењу детета. Кад су се сакупили рођаци због обрезања и давања имена детету отац Захарија, будући нем, написао је на дашчици име Јован и истога тренутка проговорио. Из Захаријиног дома који се налазио између Витлејема и Хеврона, рашчуло се о овим чудним догађајима по целом Израиљу, те је глас стигао и до Ирода, који је наредио да се покољу деца по Витлејему. Наредио је да пронађу и Јована, али је Јелисавета успела да сакрије дете. Разјарен Ирод послао је џелате у храм по Захарија, и они су га убили. Јелисавета је успела да побегне са Јованом и да се сакрије у некој пештери. Ту је ускоро преминула и дечак је остао сам у пустињи на старању Бога и анђела Божјих. 



среда, 12. мај 2021.

Свети Василије Острошки Чудотворац (12.мај)

ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ
- свети, Митрополит источно-херцеговачки; чудотворац манастира Острога, неуморан у подвизима молитве и поста; велики светитељ Српске Православне цркве коме многи народ одлази на ходочашће са молитвама за оздрављење; угодник Божији чијим заступништвом се спасава свеколики народ; чудотворац чија чудеса се не могу избројати. Црква га слави 29. априла.
Житије

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је у манастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране Патријарха Макарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је по Василију Великом).

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је и цркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељу манастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељево нетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су мошти склањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Народ је Василија Острошког још за живота сматрао светитељем и одавао му велико поштовање. Имао је дар прозорљивости, а остало је забележено његово предвиђање дато насилнику, кнезу Раичу из Рожаца, да ће изгубити сву шесторицу синова, што се ускоро и догодило. Кнез је потом, као покајник, отишао оцу Василију, на шта га је овај уверио да ће имати бројно мушко потомство. И ове речи су се оствариле. По упокојењу, Светитељ је сахрањен испод цркве Светог Ваведења Мајке Божије, а његов гроб су походили многи поклоници, сведоци бројних чуда која су се дешавала.

Поклоници непрестано долазе у великом броју, из свих крајева где живи српски народ, а и из иностранства Острошком Чудотворцу. На велике празнике се некад окупи и по десет или двадесет хиљада људи. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин дан, Петровдан, Илиндан и дан Успења Пресвете Богородице. Многи децу крсте баш испред моштију Свечевих, називају их његовим именом, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење.

Велики број Поповаца слави Светитељев дан као своју Крсну славу. Неки се на Св. Василија заветују због своје болести, или болести у кући, да ће на Духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи. Онај ко се заветује да посети манастир и поклони се моштима Св. Василија, наредног дана започиње заветни пост. Неки једнониче (једу једном дневно), а у манастиру се сви причешћују.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље.

У народним причама, Василије је потпуни праведник. Прича раширена у Херцеговини казује следеће.. Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са неким калуђером. Једног дана кад је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да огрне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ вирећи иза капија и прозора злурадо подсмехивао, јер су мислили да су тачне гласине које су се шириле. Кад Василије заврши службу Божију у пуној цркви, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола, што она и учини. Девојка се појави у пуној девојачкој лепоти пред занемелим народом. Све утихну и мук завлада храмом. Тада повика Василије: "Да Бог да, да оно место препукло, ђе он стајао, ко је први изнио и потворио!" Истог часа пуче „грчка плоча" испод неког коме би име Раде Михић. И данас у тој цркви показују сломљену плочу и причају ову причу.

Друга прича се односи на једну следбеницу латинске јереси из Хрватске која је отишла у Острог због болести којој лека није налазила већ пуне две године. Другог дана боравка у манастиру, девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их моштима светитеља. Кад се вратила кући, мајка и отац је изгрдише што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан, кад се пробуди, на јастуку поред ње стајаше огрлица, али јој се тог јутра и болест поврати.


Молитва Светитељу

Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала грехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, речима, делима и пропуштањем Те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству.

Погледај и ублажи болове и патње душе и тела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај грехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у векове векова, Амин.

субота, 1. мај 2021.

ВАСКРС (02.мај)

В а с к р с
Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.
Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Симболика
Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе". Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље
Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима
На столу стоји украшена чини-ја са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

Побусани понедељак
Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

четвртак, 25. март 2021.

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода

25. Март 2021 - 9:47

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије примедбе и мишљење о предлогу закона о истополним заједницама.


Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.

Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.

Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство.

Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост.

Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени аргументи Српске Православне Цркве.

недеља, 21. март 2021.

Младенци (22.март)

Младенци се празнују 22. марта а посвећени су успомени на страдање светих четрдесет Мученика Севастијских, који су за Христову веру пострадали 320. године. Сви ови мученици беху младићи, па је наш народ тај дан узео као празник на који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на започетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Младе домаћице тога дана дочекују госте у својој кући и показују своје умеће и спретност домаћице. Овде ваља напоменути да Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овог дана, мора бити посна, ради здравља и напретка деце младих супружника.

Младенце славе супружници у првој години брака, они који су се венчали после 22.марта претходне године. На тај дан млади тек венчани примају госте у свој дом, који им доносе поклоне и на тај начин помажу на почетку њиховог брака и живота. Младе домаћице дочекују госте и показују своје умеће и спретност.

Старински обичаји
На овај дан жене устају рано и месе четрдесет колачића, који се називају младенчићи и који симболизују дуг, срећан и сладак живот.  Пеку их, премазују медом,  нуде децу и све који пре подне долазе у кућу. На младенце је добро јести мед, кувану коприву и зеље да би се очистила крв.

четвртак, 18. март 2021.

ТЕОДОРОВА СУБОТА (20.март)

ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης
Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави 2.марта, а у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.

Народни обичаји
За Светог Теодора, народски, Тодора верује се да је заштитник стоке, поглавито коња, па се овај дан назива још и Коњски дан. У таковском крају овај светац се слави, јер се верује да лечи од падавице. Сељаци у то време одлазе у оближње манастире са болеснима, пале свеће и моле се Светом Теодору за здравље. Тодорова субота у Поповом пољу зове се Тодорица. Родитељи тада шаљу децу да се причесте. Села у Горњој Пчињи Светог Теодора славе као заштитника говеда. Кувају кукуруз који увече носе воловима и срачима да се почасте. Ломе и за ову прилику умешен колач који се дели стоци; овцама, козама, воловима, кравама, коњима.

Трке коња се организују у Шумадији, које су популарне међу млађаријом. Овај дан су у селима Тимочке крајине прогласили за Коњски - Велики дан, па не прежу коње већ их само јашу. Срби у Војводини верују да ноћу у очи светог Тодора јашу поворке белих коња. Међу њима је предводник хроми коњ. Постоји веровање да је и сам Свети Тодор јахао таквог хромог коња, па се зато може чути и назив Хрома субота. Уопште, у многим селима се коњи јашу, без седла или са њима, показују по селима. На Тодорицу, како се још назива Тодорова субота, по први пут излазе змије након зимског мировања. На Косову мисле да је некада свети Теодор управљао змијама које су имале ноге. Кад су змије почеле да уједају људе, он се наљути на њих, одузе им ноге, а људе научи како да их туку штаповима и хватају.

Овог дана у селима источне Србије припрема се жито, односно, кољиво, као за сваку Крсну славу. Прави се и колач на коме се обавезно налазе украси у облику коња или потковице. Теодорова субота спада у оне празнике који славе почетак летњег периода, па се тако у селима око Прокупља може чути да је то дан када Свети Теодор узјаше коња и оде да доведе лето. Друга прича каже да је то дан када роде поткивају своје невидљиве коње, пред велики пут, да би стигле у наше крајеве за Младенце.

недеља, 7. март 2021.

Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља (09.март)

Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене
Иродове.

Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Желећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. На овај дан се зато прославља прво и друго „Обретеније главе светог Јована Крститеља“ као помен на ове догађаје. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, "Јован не учини ниједно знамење" (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (види 7. јануар; 25. мај; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

Српска православна црква слави овај празник 24. фебруара по црквеном, а 9. марта по грегоријанском календару.

четвртак, 4. март 2021.

Велике (зимске) задушнице (06.март)

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.


Фебруарске (Мартовске) задушнице

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."

Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".

Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.




Спремање погаче за задушнице

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.

Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.

Народни обичаји

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.

У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.

На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.

Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.

Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

уторак, 26. јануар 2021.

Св.Сава, Савиндан (27.јануар)

Са прославе Савиндана 2012.
САВИНДАН, СВЕТИ САВА (14. јануар); Први Архиепископ српски, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић побегао на Свету Гору где се замонашио. За његовим примером је нешто касније пошао и његов отац, после смрти познат под монашким именом Симеон Мироточиви. Свети Сава је био изузетно образован и енергичан човек који је у Никеји успео да издејствује независност Српске Православне цркве и постане први Архиепископ српски. Подигао је заједно са оцем манастир Хиландар, а потом многе манастире и школе по Србији. Подигао је и прве болнице које су биле при већим манастирима. По смрти, Савине мошти су пренесене у манастир Милешева 1237. године, а Турци их спалише 1594. године, на Врачару. На том месту се данас налази храм Светог Саве.

Начин прослављања

Савиндан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Пошто је Свети Сава заштитник свих српских школа, и слави се као школска слава, на сам Савиндан, или неки дан пре, ђаци припремају приредбе са пригодним програмом, рецитацијама, скечевима, итд. који говоре о животу и делу нашег највећег светитеља. Многе песме су испеване о Светом Сави, и будући да је он узор за све Србе, то се често Православље у Срба назива Светосавље - пут Светог Саве.

Народни обичаји

Ο Светом Сави постоје многе ангедоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих других прича. Он је путујући Божији човек, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино...

У Чачку, мајке које имају децу школског узраста, спремају на овај дан жито. У таковском крају верује се да су сви вуци, пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смеју да нападају зими. У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов пас благо уједе залуталу овцу. Сава се наљути и прокле кера да више ништа не једе осим оног што отме. Тако је тај пас побегао у планину и постао вук.

Верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом, ο чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом, као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Ужичке Пожеге.

Ο Савиндану се не раде тежи послови. У неким крајевима се не ради ништа. Негде посте целу недељу пре Савиндана. Ако загрми на дан Светог Саве, онда ће по народном веровању, настати велики догађаји на земљи: "Гром загрме на Светога Саву, усред зиме кад му време није".

уторак, 19. јануар 2021.

Свети Јован Крститељ ( 20.јануар )

Српска православна црква 20.Јануара слави Светог Јована.Тај празник код Срба назива се Јовандан и честа је крсна слава као израз посебног поштовања које у српском народу он ужива.

Јовандан се слави дан после Богојављења који је сећање на крштење Исусово и улогу светитеља који је припремао народ за нову веру.

На православним иконама свети Јован је представљен са крстастим штапом у левој руци и натписом - "Покај те се, јер је близу царство небеско".



Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.

Тропар, глас 2.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.

За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.

Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.

За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август)