Проналажење крста
Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по савету Патријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једног Јеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.
Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многе Хришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узме крст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.
Иконографски приказ
Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.
Начин прослављања
Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.
Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.
Народни обичаји
На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.
У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.
Нема коментара:
Постави коментар