уторак, 24. децембар 2019.

Свети Спиридон Чудотворац (25.децембар)

Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка
су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.

Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предадо служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.

Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.

Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.


Свети Спиридон и Срби


Повод настанка овог текста је у чудесном осећању празника на дан када се у православном свету који поштује јулијански календар прославља свети Спиридон, заштитник острва Крфа, а на Западу и у код православних који негују григоријански календар прослављао се Божић, један од најрадосних празника Цркве.

Дан је почео тако што се већ неко време затурени црквени календар нашао у рукама моје жене и она са занимањем прочитала да је данас, то је био прошли петак, Свети Спиридон Чудотворац. И сама констатација «да је данас» а не «данас се прославља» је у нашем народу израз веома живе вере и осећања присутности светитеља који тога дана уписан у календар. Свети Спиридон је једноставно био присутан васцелог дана. Колико овај светитељ значи нашем, српском, народу илуструје једна готово библијска, епска прича о спасавању целог једног народа и његове војске и државе.

Прича би могла да почне када су Срби у Трсту, који су тада били један од имућнијиих етоса у граду, подигли 1863. године велелепни храм и посветили га древном балканском светитељу Светом Спиридону Чудотворцу. Расејана српска трговачка елита уложила је много труда и средстава да би се служило у православном храму усред католичког света.

Свакодневно се у њој прослављао и овај чудесни светитељ. Да ли због тога или других веза нама непознатих у току Великог рата, за који се веровало да је јединствен као такав, српска војска и народ, али и српска држава и култура и свако семе српско налази једино и последње уточиште на острву Крфу. На том оству боравио је и борави Свети Сприридон и судећи по сведочанствима он као заштитник острва прима или не прима туђе војске. Очито да Српска војска није била страна овом светитељу и то можда баш због оног храма. У тој небо-земној операцији спасавања једног православног народа учествовали су други светитељи, а неки актери су се накнадно пројавили као светитељи.

Да је свети Никола био на помоћи и саделатник светом Спиридону говори чињеница да ниједно пловило на коме су се налазили Срби није потонуло. Да поменемо и оног другог Николаја тадашњег руског цара, без чије наредбе се не би ни кренуло у спасавање Србије. Он се за мало времена са целом својом породицом мученички преставио Господу и пројавио светитељем.

На оствру Крфу где је функционисала цела српска држава, Влада, скупштина, позориште, часописи и све велико у малом и мало у великом, боравио је и др Николај Велимировић који је био на почетку исписивања свог обрасца светости, који се некако у исто време пројавио светитељем као и свети цар Николај. Овде морамо да поменемо и Александра Карађорђевића који је тада учинио велику жртву, када се уздржао од привилегије монарха и искрцао се на Крф тек када је и последњи српски изгнаник ступио на острво.

Срби су тада да подсетимо носили на својим плећима и првог српског краља Стефана Првовенчаног, светог Симона монаха, и остарелог краља Петра као представнике Небеске и земаљске Србије. Александар I Карађорђевић пострадао је мученички две деценије касније као један од првих жртава фашизма. Дакле у операцији спасавања учествовала су два мученика јеадан цар-мученик пао од руке комуниста, а други краљ-мученик пао од руке фашиста. (Обојица пали као жртве две паклене стихије. Нестанком ова два монарха «антихристима» је био отворен пут да од целог света направе велику кланицу).

Дакле један кад и храмом засведен простор и похвални пој на северу Јадрана допрео је било морским путем или оним невидимим, а постојанијим до острва у Јонском мору. Да је посреди чудо сведочи податак да се на острву није десио ниједаn инцидент између Срба и Крфљана. Како су мртви оживели и кренули у епску победу је наставак ове велике небо- земне акције.

Дан обележен присуством светог Спиридона се завршава прилогом на локалној телевизији. Млади Енглез из Лондона Стевен је крштен тог јутра у Храму Свете Тројице у Краљеву, граду у коме на главном градском тргу, доминира споменик оним умрлим па васкрслим српским борцима. Он је син из мешовотог брака и до тада није био крштен. На крају обреда на поклон је добио икону светог Спиридона Чудотворца, којег је по српском обичају узео за патрона свог дома. Ако је веровати подацима са глобалне мреже то је десета по броју свечара слава у Срба.

А што се тиче оне мреже невидиме, мреже светости и спасења рода људског, па тако и нашег народа за крај овог размишљања расветлићемо могућу символику зашто се све десило баш у Тројичном храму. У томе ће нам помоћи једна од кључних епизода из живота светог Спиридона Чудотворца: «На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица а један Бог.»

Чудни су путеви Господњи и мученички пут на уској стази светости нашег народа. Свети Спиридон један је од оних који су својим благословом и покровитељством услишили молбе и вапаје Српског народа на путу Новог Израиља. Слава му и милост.


По народном веровању,
он је први направио земљани лонац, онда врећу и на крају кошуљу. Зато га славе грнчари, мутавџије, ткачи и ковачи. Тврди се да је слеп у једно око, јер га је обућар убо шилом док је радио на његов дан. Светац се није наљутио него само ишао пред невољника и заплакао, а потом га благосиљао.
Прича се да је једном претворио змију у злато, те је дао једном сиромашку да врати дуг, а овај кад је после откупио ту змију и вратио је светитељу, он је опет претоврио у змију и пустио да оде. Други пут, кад је неки касапин хтео да узме нечију козу, а да је не плати, коза се толико опирала да није могао да је савлада.
Светитељ му је рекао да најпре плати козу, и кад је овај тако учинио, коза је сама пошла за њим. Трећи пут, нека је жена дала једној девојци неку ствар на зајам, а девојка умре не вративши зајам. Кад је жена затражила да јој се позајмљена ствар врати, светитељ је отишао на девојчин гроб, и она му је из гроба рекла где је ствар оставила, те ју је светитељ нашао и вратио жени. Једном су лопови ушли у стадо Светог Спиридона, у намери да украду неку овцу, а кад им није успело, светитељ им даде једног овна говорећи: „Ево, узмите једног овна, да вам труд не буде залудан.“


Начин прослављања

Свети Спиридон се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, кољива(жита), воштане свеће и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Ова слава увек пада у божићни пост и стога славска трпеза је увек посна. То је непокретни празник.

Због благости, Светог Спиридона прослављају деца и мајке, а болесни верују да могу бити излечени ако тај дан проведу у неком манастиру. Светог Спиридона углавном славе варошани, где је он заштитник и слава занатских еснафа обућара и прерађивача коже. У Трсту постоји велелепни храм посвећен овом светитељу, и припада Српској Православној цркви.

недеља, 22. децембар 2019.

Детињци (22.децембар)

Детињци се славе трећу недељу пред Божић. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу.

среда, 18. децембар 2019.

СВЕТИ НИКОЛА - НИКОЉДАН (19.децембар)

НИКОЉДАН - СВЕТИ НИКОЛА (6. децембар), најчешћа крсна слава у Срба. Истраживања показују да од свих Срба који славе, тридесет процената слави овај празник. Св. Никола, Архиепископ мирликлјски, био је велики борац за веру и Цркву. Његова чуда и његова вера прославиле су га још за живота, па га прво народ а затим и Црква прогласи за светитеља. Упокојио се 6. децембра 343. године. Црква слави пренос његових моштију 9. маја (сирна субота). Има много прича и ο томе како је Св. Никола био помоћник људима у беди и невољи.

Приче о Светом Николи

Беше велика глад у Ликији, а у Италији је био трговац који је имао много жита. Једне ноћи том трговцу се у сну јави Свети Никола и даде му три златника капаре, да пуну лађу жита довезе у град Мир. Трговац тако и учини, крене у Мир, своје жито добро распрода, али и спаси грађане од глади и невоље. Други пут, десила се нека побуна у Фригији, и цар Константин Велики посла тројицу својих војвода са војском да угуше побуну. Но, војници, искрцавши се у Ликији, почну пљачкати тамошње становништво па на више места избише и туче између војника и грађана. Никола позва војводе, лепо их почасти и умоли да забране својим војницима непримерено понашање, те тако отклони беду од свог народа. Баш у то време, један управник, који је био врло грамзив, осуди неког невиног грађанина на смрт, да би приграбио његово имање. Кад су га хтели погубити, Св. Никола поведе оне три војводе на губилиште; и таман кад је џелат потегао мач да одсече несрећнику главу, Св. Никола га шчепа за руку, отме му мач и баци га на страну. Нико није смео питати светитеља зашто је то учинио, јер су га сви знали као великог праведника, који се увек заузима за невине људе. Поред тога, Св. Никола и управника жестоко пред свима изгрди за његово среброљубље и неправедан суд.

Завршивши посао у Фригији и умиривши буну, војводе се врате у Цариград где их цар, за заслуге, постави за чланове свога савета. Али царев надзорник Авлавије, који им је завидео на положају, нападне их као издајнике и цар их баци у тамницу и осуди на смрт. Војводе се сетише како је Св. Никола спасао невиног грађанина у Ликији и почеше му се молити да и њих невине одбрани. Уочи дана кад их је требало погубити јави се у сну Свети Никола и цару и Авлавију и рече им да одмах пусте невине војводе. Цар одмах ујутру нареди да му се доведу војводе из тамнице па им рече: "Не дајем вам живот ја, но Никола велики служитељ Божији. Идите и њему захвалите, а од мене му реците да сам извршио оно што ми је наредио". Цар им преда и једно Јеванђеље са позлаћеним корицама, скупоцену кадионицу и два свећњака да однесу у Мир. Војводе радосно оду у Мир Светом Николи и захвале му на избављењу.

После овога десио се и следећи случај: једна лађа бродила је из Египта, па је ухвати велика бура на мору. Бродари и путници припадну на молитву, позивајући Светог Николу у помоћ, јер већ су били чули да је многима помогао. У тај мах појави се Свети Никола на лађи, па дохвати крму у руке, почне управљати бродом и избави је опасности, па га одмах нестаде. Бура се утиша и путници дођу у пристаниште. Кад су ушли у град, угледају свога добротвора што их је спасао од буре, почну да му љубе ноге и захваљују, а он им одговори: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Светитељ је, међутим, прозрео да су ти морепловци били гусари, ге их посаветује да поправе своје владање, да их друга каква Божија казна не стигне.

Из Котора потиче прича "О капетану и Св. Николи". Некада давно капетан из познате морнарске куће Вучинића, реши - и поред свих савета да то не чини - да исплови баш на Никољдан. Како реши, тако и уради, али само што су прошли поред острва Крфа, нападоше их арапски гусари, лако савладаше и бацише у окове. Као оковани галиоти, пловили су годину дана, све молећи Светог Николу да их спасе. После годину дана, баш на овај дан, близу Пирејске луке, нападе њихов, сада гусарски брод, лађу капетана Кукића из данашњег Херцег Новог. Новљанин Кукић беше храбар, а уз то имаде и педесет одважних морнара, који после жестоке битке савладаше и побише гусаре. За све време битке, нико не примети старца са белом брадом. Кад битка би завршена старац показа руком Новљанима на брод и рече: "Сад спасите ону грешну браћу", а ови у њему препознаше свог заштитника и светитеља Николу.

По упокојењу, његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви мирликијске Митрополије. Више стотина година тело је почивало тамо где је и сахрањено; и многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити, тј. Стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи број свечара њега слави.

Начин прослављања

Никољдан увек пада у време Божићног поста, и због тога је празнична трпеза славара увек посна. На његов дан спрема се жито и колач, који се заједно са вином освећују у обреду благосиљања славских колача. У јужној Србији на овај дан праве шарени колач са птицама који свештеник обавезно прелива вином. Месе се понекад и два, од којих један припада свештенику, а други остаје у кући - тзв. пресвети. На Никољдан предвече овај колач дели се деци, која треба да га поједу. Верује се да Св. Никола превози душе са овог на онај свет. Некад је мртвима узимао душу и мерио, али је касније тај посао преузео Арханђел Михаило, док га није заменио Арханђел Гаврило.

Господар је воде и заштитник путника. Славе га морнари, бродари, рибари и сви чији живот зависи од мора и воде. Некада се на свим хришћанским лађама налазила икона Светог Николе, а он се нарочито празновао дуж Јадранског и Средоземног мора. Кажу да су га чак и турски лађари поштовали. Уочи Светог Николе, око 4 часа после подне, свака лађа, ма где да се нашла, стане и баци сидро; а на дан Светог Николе, сви лађари би се лепо обукли, истакли заставе на броду, пуцали из топова, па пошто би се помолили Светом Николи, цео дан би прослављали и частили се. Тек кад прође дан славе, сутрадан би настављали пловидбу. Српско паробродско друшво славило је Светог Николу. Кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима, а док је дизао славу, пуцали су топови и звонила црквена звона.

По градовима и варошима Србије раширено је веровање да Св. Никола ноћ уочи свог празника, обилази децу која су била добра у току године и дели поклоне. Поклон обично оставља у дечјим ципелама. И данас многа деца чисте своје ципеле истављају их у прозоре, да би се ујутру, на Никољдан, силно обрадовала кад у ципелици пронађу поклон-дар Св. Николе.

понедељак, 16. децембар 2019.

Светa великомученицa Варварa (17.децембар)

Света Варвара (грч. Αγία Βαρβάρα), позната као и Света Барбара, је хришћанска мученица и светитељка.


Житије Свете Варваре

Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.

Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна - једном га је погодио гром и скончао је у мукама.

На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци.


Народни обичаји

Постоји народни обичај да се уочи свете Варваре кува жито, варица и увече остави да уври поред ватре у лонцу, па се сутра на Варварин дан гледа са које је стране наврило, па се каже да са те стране у пољу треба сејати пшеницу, ако се жели добар род. Варено жито се једе у кући, њим се посипа место где се узима вода за пиће, а меша се и са соли, па се даје стоци.

У Срба је народна година, као и црквена данас, почињала 1. септембра, пошто се побере летина, па је зато Варварин дан био први дан у овој години у коме су почињала врацања.

Кад се вари варица деца у Боки певају:
Вари вари варице,
Да се раду јарице
И бијеле јагњице
и детици и јунцици.

Варица се једе хладна и други и треци дан и зато се пева:
Варварица вари,
А Савица лади,
Николица куса.

Православна црква прославља Свету Варвару 17. децембра.

недеља, 08. децембар 2019.

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК (9. децембар)

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК - Рођен је у Андријанопољу и од малена предан на
службу Богу. Као ђакон служио је у цркви у Андријанопољу код епископа Теодора. Свети Алимпије желео је да се повуче и да живи у молитви и усамљеништву па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм свете Ефимије која му се јавила у сну. Поткрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити. Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски. У женском манастиру живеле су светитељеве мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.

Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Светој Гори.

понедељак, 25. новембар 2019.

Св. Јован Златоусти (26.новембар)

ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма,
најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.

Житије

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијскирукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.

Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и сталнопроповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.

Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовогапостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.

У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.

Дела
Златоустова дела могу се поделити у четири групе: расправе, егзегетске омилије на Свето Писмо, тематске беседе и писма. Унутар сваке групе заступљене су све богословске теме - догматске, моралне,аскетске, пастирске, литургијске и др.

Његова најпознатија дела су:
Против непријатеља монашког живота
Упоређење цара и монаха
Теодору палом, у две књиге
Ко себи не чини неправду, нико му не може нашкодити
Ο свештенству у шест књига
Ο девичанству
Ο сујети и како родитељи да васпитавају децу
Егзегетске омилије на Свето Писмо
Против аномијаца, у 12 беседа
Катихезе
Ο статуама
Ο Евтропију
Божанствена Литургија (он је дао коначну верзију централних молитава у Канону Евхаристије)
245 писама (У Мињовој PG његова дела заузимају томове XLVII-LXIV).

Златоусти је један од најомиљењих отаца Цркве. Томе је свакако допринело и његово богословље, а не само његов духовно симпатични јеванђелски лик. Црква је дала своју оцену ο њему као богослову, пастиру и учитељу његовим уврштењем у тројицу Светих јерарха. Међутим, западни патролози обично не сматрају Златоустог за богослова, него за "моралисту". Очигледно је да Златоусти не одговара њиховим појмовима ο богословљу. Он није кабинетски, него опитни богослов. Он није ни као Атанасије Велики и остали Кападокијци, својим богословљем пресудно утицао на решавање тројичких и христолошких спорова нити је учинио допринос богословској терминологији. Његова богословска величина је у нечему другоме: он је носилац и тумач живог апостолског наслеђа праве вере. То значи да је он јеванђелски,христоцентрични, сотириолошки богослов.

Учење Светог Јована

У Тројичком богословљу, које је изложио пишући против аномијаца и у Катихезама за новокрштене, Златоусти се служио богословским постигнућима Кападокијаца. Био је, дакле, "новоникејац". Говорећи ο јединству Свете Тројице, наглашава такође и постојање сваке од Трију Божанских Ипостаси. Код њега је изражен и апофатички приступ тајни Богопознања. Иако је Антиохијац, па чак донекле и ученик Теодора Мопсуетијског, Златоусти је имао јасну и исправну христологију. Он је разјаснио једно од најважнијих питања хришћанске антропологије - стање човекове природе после првородног греха и положај човеков у паломе свету, протумачивши карактеристични текст код Св. Павла (Рм 5,12).

Када говори ο Цркви, Златоусти је посматра као реалан историјски и друштвени ентитет. Права природа Цркве разоткрива се у Литургији, која се на два начина показује као Тело Христово: сакраментално тело и Црквено тело. Из таквог схватања Литургије, проистиче Златоустово учење ο друштвеном, породичном и личном животу у Цркви. Људско друштво је у стању распадања зато што у њему нема уцрковљења, зато што оно не живи литургијски. Такав дух се директно супротставља хришћанском поимању односа унутар црквене заједница, а савршено се изражава речима "моје" и "твоје". Због таквог јеванђелског схватања, Златоусти је кроз целу историју остао највећи проповедник милосрђа и изобличитељ поседовања, посебно оног које се појављује у Цркви.

Постојање грађанске власти је неопходно у оваквом свету, сматра Златоусти, јер пошто нема хришћанске љубави, а има свакога зла, власт је једина спона међу људима која их штити од потпуног хаоса. У личном животу Хришћанина, поред љубави, Златоусти у први план ставља слободу. Она се састоји у човековој унутрашњој одређености да буде далеко од свега земаљскога и потпуној спремности на љубав према Богу и ближњима. Такав став према свету чини да се човек може спасти у свим условима живота. У овом аспекту његовог учења, раван му је само Св. Павле. Златоусти је богослов кроз кога је проговорило целокупноПредање Цркве, који је живео сагласно са тим Предањем и као учитељ хришћанског живота, исто то захтевао и од других.

недеља, 24. новембар 2019.

Свети Јован Милостиви (25.новембар)

Српска православна Црква и верници данас славе Светог Јована Милостивог, чувеног по доброчинству.

Свети Јован Милостиви рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства је васпитаван као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам.

Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика.

За време свог десетогодишњег мандата у Александрији најстроже је кажњавао сваки прогон јеретика и нехришћана. Тврдио је да ће њима Бог судити, а да ми на земљи “морамо прихватити људе онаквима какви јесу”.

Свештиници патријаршије Александријске константно су му замерали што је помагао нехришћанима, слушајући сваки њихов проблем. Предање каже да му једном дошла једна неверница која је тврдила да је лажно оптужена да није девица. Иако су га свештеници саветовали да је не прими, Јован им одговорио: “Ако ја њу не примим, како ћу онда тражити од Бога да после мене прими”.

Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом”.

Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

Јована Милостивог обележавају све хришћанске цркве и сматрају га свецом доброте. Због тога се верује да на данашњи дан треба да будете милостиви према свакоме ко затражи вашу помоћ.

среда, 20. новембар 2019.

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (21.новембар)

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО,
по бројности свечара на другом месту
слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Начин прослављања

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".

Народне приче о Арханђелу Михаилу

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је - болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом - која беше његова слика и прилика - шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: "Зар ти ништа не даде Бог?" Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: "Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити". Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: "Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!" Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас - уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

петак, 15. новембар 2019.

ЂУРЂИЦ (16.новембар)


ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.

У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.

Начин прослављања

Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.

Молитва Светом Георгију

Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.

среда, 13. новембар 2019.

Свети Козма и Дамјан - Врачи (14.новембар)

Свети Козма и Дамјан су били врачеви, бесребреници и чудотворци. Браћа родом негде из
Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке. Отац је умро још док су били деца, те их је мајка узгојила у хришћанском духу.

Од Господа су добили дар за исцељење разних болести, како су то добили бесплатно, бесплатно су и лечили именом Господа Исуса Христа, те су им људи дали име још бесребреници што значи бесплатни лекари. Бог им је дао заповест која гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајте”. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу људи , да се Козма једном истински наљутио на Дамјана што је узео 3 јаја од жене коју су излечили по имену Паладија. Толико се Козма наљутио да је наредио да га после смрти не сахране крај брата Дамјана. Али Дамјан је узео та три јајета не као награду, него због тога што га је Паладија заклела Светом Тројицом. 

Ипак по смрти њиховој у месту Фереману били су заједно сахрањени. И после смрти су исцеливали, када је једном човеку док је спавао ушла му је змија кроз уста, човек се патио све док пред сам крај живота непозове Свете Врачеве да га исцеле, те га и исцелише.

недеља, 10. новембар 2019.

Свети Аврамије Затворник (11. новембар)

Свети Аврамије Затворник (290-360) је био малоазијски хришћански испосник и монах.

Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године. У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској). Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог усамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су 29. октобар по јулијанском односно 11. новембар по грегоријанском календару. Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русији се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке

четвртак, 07. новембар 2019.

МИТРОВДАН (08.новембар)

МИТРОВДАН - СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, по бројности свечара на шестом месту слава код

Срба. Велики празник посвећен Св. Димитрију, сину великог солунског војводе. Због заштите и несебичне помоћи коју је пружао Хришћанима, христоборни цар Максимилијан баци Димитрија у тамницу, и пошто не успе да га одврати од хришћанске вере, нареди да га војници прободу са девет копаља. Из његовог тела потече целебно миро, чудесан лек који излечи многе болесне. Касније, цар Јустинијан I (527—565) пожеле да премести мошти светитеља у Цариград, али кад додирнуше ковчег одјекну одлучан глас: "Станите, не дирајте!". Тако заштитник града Солуна остаде у свом граду, где му мошти и данас обилази верни Православни народ и невољници, тражећи лека болестима или мира својим немирима.

Начин прослављања

Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Чуда Св. Димитрија

Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.

Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.

Народни обичаји

За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."

На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.

четвртак, 19. септембар 2019.

МАЛА ГОСПОЈИНА (21.ceпембар)

МАЛА ГОСПОЈИНА (грч: Γέννηση της Υπεραγίας Θεοτόκου - Рођење Пресвете Богородице),
Празник којим се слави долазак на свет Пресвете Богородице, и који спада у ред највећих Црквених празника. У народу се празнује под називом Мала Госпојина, Мала Госпођа, или Мала Богородица - празник који су посебно уважавале жене. Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од остарелих и праведних родитеља Јоакима и Ане. По оцу и његовим прецима, била је од царског рода Давидовог, а по мајци и њеним прецима, од рода првосвештеничког. Када дође време, старица Ана роди кћер, којој надену име Марија, што значи висока или господарећа. Празник рођења Пресвете Богородице се празнује 8. септембра. Не зна се тачно од када се овај празник празнује.

На икони се догађај рођења Свете Дјеве Марије представља тако да мајка Ана лежи на постељи, новорођена Марија у колевци, а окружени су многим сродницима.
Народни обичаји

Јесење свадбе почињале су од Мале Госпојине. У привредном животу, Мала Госпојина је означавала време када се почињало са орањем и сетвом озимних усева. У то време, приређиване су и разне сточарске свечаности. Верује се да биље убрано између Велике и Мале Госпојине има посебна лековита својства, а да јаја из тога периода могу целе године остати свежа па се зато остављају за насад; пилићи излежени у ове дане биће добре носиље. На Малу Госпојину у многим нашим насељима одржавају се сабори, заветине, преславе, молитве и литије. Многе породице славе Малу Госпојину као своју Крсну славу.

Мала Госпојина у Шумадији сматра се великим празником и славом. Домаћини који не славе славу, одлазе са породицом свечано обучени на разноразне и многобројне саборе и вашаре, који се одржавају око цркава, односно у црквеним портама. Овај дан је добар за одржавање свадби и веридби. У Гламочком пољу одржава се велики сточни вашар. Бјелопољци овај дан славе као додатак главној слави, преслављају Госпојину, тако да се спрема нешто скромније послужење за госте.

Највећи вашари у Србији су у Неготину и Шапцу, с тим што вашар у Неготину има врло дугу традицију. Преко 150. година непрекидно, празнује се Мала Госпојина, велелепним народним сабором. Овај сабор је јединствен по много чему, а најпознатије је тзв. "заузимање места". Одмах по Великој Госпојини сељаци из Неготинске крајине дотерају кола и паркирају их на вашаришту. Некад су то била кола са арњевима, а данас су и камп приколице. У њима обично оставе неког деду или бабу да их чува, а они са читавим породицама долазе пар дана пред Госпојину. Ту спавају, хране се, примају госте и облаче се за "излазак на вашар". Многи бракови су уговорени у овој највећој привременој и покретној вароши у Србији. Људи из овог краја, ма где радили у Европи, сматрају за обавезу да дођу и узму учешћа на овом вашару.

среда, 28. август 2019.

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (28.август)

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (грч: Κοίμηση της Θεοτόκου - Уснуће Богородице),
Успеније Пресвете Богородице, главни празник Богородице, дан је којим се обележава њен улазак на Небо, дан када се Христос спустио да прими њену душу, дан који је крај боравка Логоса међу људима до поновног доласка и Страшног Суда. Празнује се од IV века, најпре зими, истога дана када и Сабор Пресвете Богородице (26. децембар). Слављење празника Успенија Пресвете Богородице, 15. августа, уведено је у Јерусалиму током VI века. Из једног јерусалимског канонара, који потиче из VII века, сазнаје се да је базилика у Гетсиманији, подигнута за време цара Маркијана, била посвећена Успенију Пресвете Богородице. У Византији је празник Успенија уведен за време цара Маврикија (588-602), с тим да се празнује 15. августа.

Стихире за овај празник писали су Анатолије (IX век), Јован Дамаскин (пре 745), Патријарх цариградски Герман (740), Теофан Исповедник (IX век) и цар Лав Мудри Византијац (911). У Гетсиманији, где се налази Богородичин гроб, а такође и у Русији, по угледу на погреб Господа Исуса Христа, на јутрењу Велике суботе, врши се чин погреба Пресвете Богородице, који је изложен у грчким и словенским рукописима. За дочек овог празника служи Великогоспојински или Успенски пост, који почиње 1. августа, а завршава се уочи Велике Госпојине.

Иконографски приказ

На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостоли су уз одар. Присутни су и велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држе Јеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели. Може да се појави и Св. Јован Дамаскин са свитком на којем су исписане речи: "Достојна си да примиш небески живот и појавиш се у небеском табрнаклу", а са друге стране, Св. Козма Мајумски са речима: "Смртна си жена али те сада виде Апостоли као непорочну мајку Господа". Често се слика и епизода ο Јеврејину који је покушао да оскрнави покров Богородице и Анђео како му одсеца руке. Представа се обично слика на западном зиду цркве. Најпознатија и најлепша композиција Успенија Богородице сачувана је у Сопоћанима.

Народни обичаји

Време између Велике и Мале Госпојине зове се Међудневице или међугоспојинци. У Херцеговини ове дане зову и Несновица. Тада жене беру међудневичке траве: кичицу, крљу (рицинус), хајдучку траву (месечину), папричицу или бобицу, угаслицу, коњски босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, шљиве и трна, други род од јабуке (које у јесен цветају) и малу зелену лубеницу. Овим травама лече се разне болести. Такође се остављају и међудневичка јаја од живине као најбоља за употребу и расад. По целој Србији се одржавају вашари и народни сабори. Један са најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.

понедељак, 29. јул 2019.

Света великомученица Марина - Огњена Марија (30.јул)

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: "Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.
У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: "Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља". И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.
Према народном веровању, света Марина пали и кажњава огњем као и свети Илиј, који кажњава громом.
У народном предању чувају се примери о ватри или громовима који су у вреле празничне дане спалили жито, сено и домове људи који су се огешили радећи на празник Огњене Марије.
Обичај је да се на овај празник, када због велике врућине "гори и небо и земља", не раде никакви послови.

четвртак, 11. јул 2019.

ПЕТРОВДАН (12.јул)

ПЕТРОВДАН ( Свети Апостоли Петар и Павле), празник када се славе и Петар и Павле, јер су пострадали на исти дан. Осим тога, Светом Петру се држи помен и 16. јануара, када се славе Часне вериге - одавање поштовања оним оковима-ланцима, које је Св. Петар као сужањ носио у јерусалимској тамници. Неки Хришћани су сачували те ланце, и за време цара Константина пренели их у Цариград. Од Апостола Петра остале су две посланице, Прва и Друга саборна посланица, које су придружене књигама Новог Завета. По заповести цара Нерона страдао је мученичком смрћу, разапет на крсту, али по властитој жељи, окренут главом на доле, јер се сматрао недостојним да претрпи исту казну као и Спаситељ.

Народне приче о Апостолу Петру

Кад је Бог делио улоге, Св. Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од Небеског царства. Зато он седи на вратима Раја и испитује умрле. Св. Петар је такође поставио небеског ковача на Месец да га окује и сачува за земљу. Он шета Млечним путем и моли се пред небеским крстом; учвршћује гвозден стуб на коме лежи земља и који страшан црни пас стално гризе. Са Св. Савом је заменио вериге па се зато дешава да су на Савиндан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.

Прича се да је нека жена у околини Крагујевца прала веш на потоку на овај дан, кад наиђе старац из шуме и упита је дали зна да је данас Благи дан? Жена не рече ништа него настави да пере. На то Св. Петар, јер то је он био, рече: "Остаћеш нема до идућег Петровдана". Тако и би. Жена поста мутава и проведе у посту читаву годину, а кад дође Петровдан она ускликну Божије име. Од тада је ишла по свету, славила име светитеља и причала ο свом искупљењу.

субота, 06. јул 2019.

Рођење Светог Јована Крститеља - ИВАЊДАН (07.јул)


ИВАЊДАН (24. јуни, Ивандан), празник рођења Светог Јована Кститеља, пророка и Претече. Рођен је шест месеци пре Господа Исуса Христа, као детемолитве, од престарелих родитеља Захарија и Јелисавете. У животу Св. Јована све је било чудно - рођење, храна, одећа и васпитавање у суровој јудејској пустињи. Када га је Бог ословио у пустињи, одлази међу људе и почиње да у њиховим душама припрема стазе за долазак Спаситеља. Празник је установљн у IV веку, након успостављања Божића. Колико је овај празник поштован од давнина, види се и по листи химнографа који су писали Црквенепесме за њега: Дометије (IV век), Анатолије (IX век), Св. Андреј Критски, Св. Јован Дамаскин, монахиња Касија и византијски цар Лав Мудри.

Народни обичаји

О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана. 

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

У таковском крају постоји прича ο неком сељаку из Невада, који је у глуво доба ноћи изашао из куће и видео неко бледо светло на планини Рудник. Одмах се обукао и кад је дошао до тог места баци капу. Сутрадан, зарана, отишао је тамо и ископао пун ковчег сребрњака. Само што је ископао и извадио благо, окренуо се према сунцу да захвали Господу, на шта се догодило ново чудо. Сунце је три пута заиграло - поскочило, као знак да је благо дар Јована Крститеља.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.

недеља, 16. јун 2019.

Света Тројица (16.јун)

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) је хришћанска верска догма
утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (гр. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.
Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ї јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође є мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.
Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).
Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави.

петак, 26. април 2019.

ВЕЛИКИ ПЕТАК (26.април)

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грч: Μεγάλη Παρασκευή), петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног
страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Начин прослављања

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост (храна се спрема на води).

Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Народни обичаји

Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.
Обичај је да се на Велики петак уочи Васкрса фарбају кокошија јаја и поклањају ближњима.

субота, 20. април 2019.

Цвети (21.април)

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
(грч:

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.
У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Лазарева субота - Врбица (20.април)

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου),
или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.

Хришћански празник Лазарева субота празнује се као посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе преко кога се преносила снага зеленила на децу и одрасле. У овом обичају сачувани су остаци веровања у којима врба због свог бујног раста има велики значај у народном животу. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

Лазарева субота у храму Светог Преображења

петак, 05. април 2019.

Благосвести (07.април)

Благосвести је празник који православна црква прославља 25. марта (7. априла). Спада у Богородичине празнике. То је дан када је анђео јавио Марији да ће родити Исуса.
Пола године пошто је првосвештенику Захарији пројавио да ће у дубокој старости добити сина који ће бити Господњи Претеча (св. Јован Крститељ), исти Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк 1, 28). Зачуђеној и уплашеној Дјеви арханђео објашњава необичан поздрав: не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца Његовог. И цареваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његовом неће бити краја (Лк, ст. 30-33).
На Маријино питање Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк, ст. 34), арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (ст. 35). Пречиста Дјева покорно одговара: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк, ст. 38).
Свети Оци из старих времена оставили су нам неколико предања везаних за овај разговор којим је отпочела историја спасења људског рода и обновљења твари. Између осталог, они веле да се Божји арханђео Гаврило појавио пред Пречистом Дјевом баш у тренутку када је читала познато место из Књиге пророка Исаије: Гле, девојка ће зачети и родиће сина (Ис. 7, 14). По истим тумачењима. Господ Исус Христос је васкрсао тридесет и нешто година касније, у исти датум у који се водио описани разговор Божјег изасланика и будуће Богородице. Зато се 25. март/7. април сматра за аутентични датум Васкрса, а ретки случајеви када се Васкрс поклопи са овим непокретним празником. зову се "Кириопасха". 

Народни обичаји

Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо. Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.

уторак, 29. јануар 2019.

СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР - ЧАСНЕ ВЕРИГЕ (29.јануар)

ЧАСНЕ ВЕРИГЕ, ВЕРИЖИЦЕ, ВЕРИЖЊАЦИ (грч: Αλυσίδες του Αγίου Πέτρου); празник који неке породице славе као своју Крсну славу у српском народу; окови којима је по наређењу Ирода Агрипе, јудејског цара из 42. године после Христа, био везан у тамници Свети Апостол Петар. Из Дела апостолских (12,3-12) сазнаје се да је Апостола Петра, уочи суђења, на чудесан начин Анђео ослободио сужањства. После његовог ослобађања, вериге су чуване као светиња. Јерусалимски Патријарх Св. Јувеналије (420-458), поклонио је вериге царици Евдокији, супрузи Теодосија III Млађег (408-450), 437. (или 439) године. Једну веригу, послала је својој кћерци Евдоксији у Рим, а она је саградила храм посвећен Апостолу Петру, и положила веригу у храм, где се и данас налазе. У Риму су већ биле и друге вериге којима је Свети Апостол Петар био окован пред своје страдање у Риму, у време цара Нерона. Чудесном догађају ослобађања Апостола Петра, посвећена је успомена која се слави 16. јануара.

Народне приче и обичаји

Народ прича да је једном и Свети Сава био окован па је по ослобођењу, сачувао вериге и њима лечио. Једном се сусретне са Светим Петром, и размену своје окове. Сава је Петру дао хладне, а Петар Сави вруће. Да нису тако урадили, народу би лети било превруће, а зими прехладно.

По народном веровању, од Верижица (Верижњака, Часних верига) настаје блаже време, јер Бог усијаним веригама почне да загрејава земљу. У многим местима Србије, Вериге се сматрају за велики празник. У Поповом пољу Срби на тај дан не раде теже послове, а жене посте. У Горњој Пчињи празнују овај дан због града. На Косову и Метохији празнују Вериге да не буде куге, сточари да стока напредује, и пре зоре захвате неначету воду на извору и са њом прскају стоку. Ратари то исто раде са житом у кошу, да би здраво изгурали зиму до краја. На овај дан звери не нападају људе, и не шију се одела.

субота, 05. јануар 2019.

Бадњи дан 06.јануар

Бадњи дан се прославља 6. јануара, дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.
Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Порекло празника 
Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Обичаји и симболика
 Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Сечење бадњака
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.

Божићна печеницаПосле доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.


Обилажење домова
У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и а од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).


Бадње вече
Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.



Уношење бадњака и сламе
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Паљење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.


Бадњачки колач
 Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.


Бадња вечера
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).


Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.

Бдење
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.


Захватање воде
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.

Хришћански елементи и смисао
Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Опраштање
Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.


Савремена урбана прослава Бадњег дана
У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.