петак, 05. мај 2017.

Ђурђевдан (06.мај)

ЂУРЂЕВДАН - СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ, СВЕТИ ЂОРЂЕ (грч: Εντερλέζι) (23. април),
по бројности свечара на четвртом месту слава код Срба, иза Никољдана, Аранђеловдана и Јовањдана. Празник је посвећен Св. великомученику Ђорђу који је рођен у имућној хришћанској породици у Кападокији. За овоземаљског живота био је трибун у војсци цара Диоклецијана (284-305). Када је цар покренуо нови талас прогањања Хришћана, Св. Ђорђе пред свима признаде своју веру и одби да учествује у прогонима. Због тога би бачен на најстрашније муке и уморен разапет на точку. Бог му подари моћ да помаже у беди и невољи сваком Божијем створу који му се обрати молитвом, па се зато овај светитељ често јавља у сновима оних који га призивају, даје им савете или чини разна чуда и спасења.
Начин прослављања

Ђурђевдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретна слава, али се ипак помера уколико падне на Велики петак, Велику суботу или Васкрс, и то на други дан после Васкрса.

Грчка реч Εντερλέζι (ентерлези) је ромског порекла и оригинално означава почетак пролећа. Ђурђевдан је велики празник Рома који живе у српским земљама, без обзира да ли су Хришћани или мухамеданци. Исто тако, Ђурђевдан славе и Горанци из области јужне српске покрајине Косово и Метохија, који су у 18. веку отпали од Православља у мухамеданство, али су задржали неколико хришћанских обичаја, и међу њима и прослављање Ђурђевдана.

Свети Ђорђе се на икони, која је најчешће у употреби оних славара који славе Ђурђевдан, слика у војводском оделу, на коњу, како дугим копљем пробада аждају, а у позадини стоји једна женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе је својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао јој смртни удар, јер убрзо после његовог страдања, цар Константин Велики је учинио крај прогонима Хришћана и успоставио Хришћанство као званичну веру у римској империји. Женска прилика је царица Александра, а може се сматрати да она представља младу Христову Цркву, коју је Свети Ђорђе избавио од незнабожачке аждаје, након чега је она добила слободу да се развија. Због победе над многобоштвом, Светог Ђорђа зову и победоносцем, и многи су га владари и војници призивали у помоћ; чак је у Русији био установљен и орден за војне заслуге - Крст светог Ђорђа, који је по рангу и важности био други, одмах после ордена Светог Андреја.

Народни обичаји

Код Срба је Ђурђевдан велики празник. На Ђурђевдан се устаје рано и одлази на уранак ван града или села. Обично је то пропланак или ливада поред потока или реке. Бере се биље, плету венчићи, игра, пева, уз обавезно јагње на ражњу. Ако је време погодно, добро је окупати се у реци. Жене у планинским крајевима пре сунца иду у планине и беру: коприву, копитњак, цисачу, омилен, одолен, петлову кресту, петлово перо, ђурђевак, поврату, оман, бриздавац, млечику, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватницу, дебелицу, вратич, крављачу, подбел, навалу, козлац, гороцвет, кукурек, мечју шапу и наломе гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде у траве кћерке, а свекрве снахе, па им показују која је која трава. Све то умешају у мекиње и нахране овце.

Убрано биље, корење, лишће и коприва плету се и у венац. Увеже се конопцем и обично стави у кухињу. Понегде жене наберу врбове хране и опашу се њима. Мушкарци врбово пруће односе на њиву. Многи до тог дана неће да спавају у природи, а од тада као да се потпуно опусте и препуштају природи с поверењем, јер је зима прошла. Тога дана се обично руча у природи, најчешће ћевап на ражњу, преврео сир, млади лук и барена јаја. Ђурђевдан је и легендаран као дан пролећног окупљања хајдука - "Ђурђев данак, хајдучки састанак". Понегде постоји обичај који се зове "Ђурђевдански уранак", када народ рано ујугру излази у природу, тамо доручкује и проведе време у расцветалој природи. Уочи Ђурђевдана и Митровдана, треба да буде свако код своје куће, јер су ови дани глава од године.

У селу Даросави у Шумадији домаћин устане пре зоре и одлази на њиву где забада крстиће од лескове гране, а жене ките кућу венцима од млечике, ђурђевка, у које обавезно уплету и понеку гранчицу граба и селена. Венци се плету и у Водицама, Поповом пољу, таковским селима и многим другим крајевима. Обично се стављају по капијама, торовима и шталама. Венци се у Чачку такође праве, али се не уносе у кућу. Девојке из Поповог поља поране и одлазе у групама, уз цику и весеље, да се ваљају по младоме житу. Праве љуљашке и то најчешће на дреновом дрвету. После одлазе у брда где беру зановети, зверице, рибице, повратића и још неке траве.

Многобројни су обичаји и код сточара. Тада се изгони стока на катуне или бачије, где остаје све до краја лета. Пре него што се стока потера, врши се прва мужа. У селима на Влашић планини, при ђурђевданском изгону чобанин легне на врата тора и пушта да га овце прескачу. Уобичајено је и клање јагњета за Ђурђевдан. У Шумадији је то унапред одабрано и празнику намењено, а у Јабланици са јагњадима одлазе на уранак на планину Треску, на коју тада врше и први изгон стоке.

Ђурђевдан је, по народној песми, био Крсна слава Марка Краљевића и властелина Мрњавчевића. Крсно име Светог Ђорђа прослављали су и црногорски владари из династије Петровића.

Нема коментара:

Постави коментар