петак, 12. мај 2017.

Свети Василије Острошки Чудотворац (12.мај)

Свети Василије Острошки Чудотворац
ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ - свети, Митрополит источно-херцеговачки; чудотворац манастира Острога, неуморан у подвизима молитве и поста; велики светитељ Српске Православне цркве коме многи народ одлази на ходочашће са молитвама за оздрављење; угодник Божији чијим заступништвом се спасава свеколики народ; чудотворац чија чудеса се не могу избројати. Црква га слави 29. априла.
Житије

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је у манастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране Патријарха Макарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је по Василију Великом).

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је и цркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељу манастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељево нетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су мошти склањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Народ је Василија Острошког још за живота сматрао светитељем и одавао му велико поштовање. Имао је дар прозорљивости, а остало је забележено његово предвиђање дато насилнику, кнезу Раичу из Рожаца, да ће изгубити сву шесторицу синова, што се ускоро и догодило. Кнез је потом, као покајник, отишао оцу Василију, на шта га је овај уверио да ће имати бројно мушко потомство. И ове речи су се оствариле. По упокојењу, Светитељ је сахрањен испод цркве Светог Ваведења Мајке Божије, а његов гроб су походили многи поклоници, сведоци бројних чуда која су се дешавала.

Поклоници непрестано долазе у великом броју, из свих крајева где живи српски народ, а и из иностранства Острошком Чудотворцу. На велике празнике се некад окупи и по десет или двадесет хиљада људи. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин дан, Петровдан, Илиндан и дан Успења Пресвете Богородице. Многи децу крсте баш испред моштију Свечевих, називају их његовим именом, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење.

Велики број Поповаца слави Светитељев дан као своју Крсну славу. Неки се на Св. Василија заветују због своје болести, или болести у кући, да ће на Духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи. Онај ко се заветује да посети манастир и поклони се моштима Св. Василија, наредног дана започиње заветни пост. Неки једнониче (једу једном дневно), а у манастиру се сви причешћују.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље.

У народним причама, Василије је потпуни праведник. Прича раширена у Херцеговини казује следеће.. Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са неким калуђером. Једног дана кад је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да огрне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ вирећи иза капија и прозора злурадо подсмехивао, јер су мислили да су тачне гласине које су се шириле. Кад Василије заврши службу Божију у пуној цркви, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола, што она и учини. Девојка се појави у пуној девојачкој лепоти пред занемелим народом. Све утихну и мук завлада храмом. Тада повика Василије: "Да Бог да, да оно место препукло, ђе он стајао, ко је први изнио и потворио!" Истог часа пуче „грчка плоча" испод неког коме би име Раде Михић. И данас у тој цркви показују сломљену плочу и причају ову причу.

Друга прича се односи на једну следбеницу латинске јереси из Хрватске која је отишла у Острог због болести којој лека није налазила већ пуне две године. Другог дана боравка у манастиру, девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их моштима светитеља. Кад се вратила кући, мајка и отац је изгрдише што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан, кад се пробуди, на јастуку поред ње стајаше огрлица, али јој се тог јутра и болест поврати.


Молитва Светитељу

Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала грехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, речима, делима и пропуштањем Те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству.

Погледај и ублажи болове и патње душе и тела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај грехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у векове векова, Амин.

Нема коментара:

Постави коментар