Храм у Цапарићу обележава 200.година постојања

Црква Светог Николаја у Цапарићу ове године обележава 200.година постојања. Прослава је планирана за 28.август, на велики празник Успења Пресвете Богородице - Велику Госпојину, уз благослов владике шабачког г.Лаврентија, који ће уприличити прославу.

У току је сређивање порте и околине, коју су помогли верни парохијани.
А, ко год може на неки начин помоћи прославу, нека се јави свештенику Петру Цвејићу.

Црква Светог Николаја са звоником у Цапарићу

Историјат

Црква Светог Николаја у Цапарићу, насељеном месту на територији општине Љубовија, припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Ранија црква истог посвећења помињана 1726. године, данашња црква саграђена 1932. године.


Новости

Како сазнајемо од парохијана, храм у Цапарићу можда од 28.августа лета господњег постане и манастирски храм.

Ево и слика са јучерашње радне акције у и око порте храма:
кликни на слику за увећање

Свети цар Константин и царица Јелена (03.јун)

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Родом беше из Naisusa, данашњег Ниша. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.

Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди.

Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Молитвене речи за све нежење и девојке које желе Божијом милошћу склопити хришћанске бракове

Молитва за удају

Господе, Боже Вечни, Ти си растављено довео до јединства и установио међусобну нераскидиву везу мушкарца и жене. Од Тебе бива да се жена сједињује са мужем ради помоћи и продужења људског рода, зато дај и мени, Господе, да се сретнем и здружим са човеком који ме разуме и ком бих могла све рећи. Сједини ме са таквим који би ме искрено, супружански љубио целог живота. Дај Господе да ме пронађе онај који разликује љубав од страсти и похотљивости. Даруј ми Господе женика који ће увек искати и тражити моју душу и моје срце, а не само моје тело. Ти сам Господе Спаситељу на свети начин изврши тајанствени и чисти брак међу нама да будемо сложни духом и телом, да међусобно обогаћујемо свој брачни живот, да једно друго не оставимо осиромашене и упоропаштене, већ да као супружници будемо побожни, једнодушни и задовољно срећни. Преславни Господе, још Ти се молим да ономе кога тражи душа моја и мени, дарујеш да у наш живот унесемо радост и Твој мир, да нађемо непролазну љубав којом нас Ти љубиш и да уживамо у здравој и доброј деци. Амин!

Молитва за женидбу

Господе, Боже Вечни, Ти си растављено довео до јединства и установио међусобну нераскидиву везу мушкарца и жене. Од Тебе бива да се муж сједињује са женом ради помоћи и продужења људског рода, зато дај и мени, Господе, да се сретнем и здружим са женом која ме разуме и којој бих могао све рећи. Сједини ме са таквом која би ме искрено, супружански љубила целог живота. Дај Господе да пронађем ону која разликује љубав од страсти и похотљивости. Даруј ми Господе невесту која ће увек искати и тражити моју душу и моје срце, а не само моје тело. Ти сам Господе Спаситељу на свети начин изврши тајанствени и чисти брак међу нама да будемо сложни душом и телом, да међусобно обогаћујемо свој брачни живот, да једно друго не оставимо осиромашене и упропаштене, већ да као супружници будемо побожни, једнодушни и задовољно срећни. Преславни Господе, још Ти се молим да оној коју тражи душа моја и мени, дарујеш да у наш живот унесемо радост и Твој мир, да нађемо непролазну љубав којом нас Ти љубиш и да уживамо у здравој и доброј деци. Амин!

Манастир Рукумија, место где долазе многи да се моле за удају или женидбу

КОЛИКО СЕ ДУГО МОЖЕ ЧУВАТИ СВЕТА ВОДИЦА: И шта урадити са прошлогодишњом када у кућу донесемо нову свету воду?

Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као апостолске установе. Ипак, и поред све своје древности, у почетку није постојало установљено правило када, где и како се врши водоосвећење.

Постојала је извесна разлика у тим обредима. Но свима њима је заједничко да се освећење воде извршује помоћу одређених молитава, призивањем наитија Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас чини елементе сваког водоосвећења.

Данас су позната два освећења воде: велико и мало.

Велико водоосвећење се врши два пута у години на Крстовдан (Навечерје Богојављења) и на Богојављење, у коме се сећамо Крштења Исуса Христа у реци Јордан. Мало водоосвећење врши се у различитим приликама, при другим црквеним чиновима и обредима, на Васкрс и пред крсну славу домачина, па и на тражење појединих верника – у свако време и на сваком месту: у кући, у пољу, у врту и тако даље.

Колико се дуго може чувати Света Водица, нарочито она која се освећује на Крстовдан, Богојављење и Васкрс? Хакон једне године када, стигне нова водица, шта се ради са старом?

Одговор на то питање, у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај којег је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају.

Дакле, по том народном предању, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова водица, сипа у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.

Што се пак тиче водице која се по домовима свети за Васкрс…

Васкршња света вода се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем да би свети велики празник Васкрсење Христово дочекали у освећеним домовима, али и са освећеном душом својом (као храмом Духа Светога), чему побожно коришћење свете водице итекако доприноси.

Освећена водица за крсну славу сва се употреби на справљање славског колача и кољива, а може и да се остави мало за пиће да сви чланови дома попију по гутљај за освећење душе и тела.

Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико је дуго чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу.

Има у народу породица које Богојављенску водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове водице, када је донесу из цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.

Нови старешина храма

У Љубовији је по захтеву владике шабачког, господина Лаврентија, дошло до промена у старешинству над храмом љубовијским, па је за новог старешину изабран, архијерејски намесник, протојереј-ставрофор Драган Секулић.
У току овог месеца очекује нас још промена, протојереј-ставрофор Драгољуб Стефановић одлази у пензију, док протојереј Милан Андрић мења парохију.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (13.април)

Омивање ногу Апостола - Велики четвртак

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грч: Μεγάλη Πέμπτη), четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Начин прослављања

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Народни обичаји

У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља.

Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

Сутра почиње Васкршњи пост

За православне вернике сутра почиње вишенедељни велики Васкршњи или Часни пост, који се завршава на празник Васкрсења Исуса Христа - Васкрс, који се ове године прославља 16. априла.
 
Датум почетка Часног поста зависи од датума празновања највећег хришћанског празника Васкрса, који православни верници славе увек у недељу пуног месеца после пролећне равнодневнице.
 
Први дан православног Часног поста је Чисти понедељак, који долази после Беле недеље, завршног дана Месопусне недеље, која је врхунац славља пред пост у који треба ући достојанствено и са што мање грехова.
 
Прва недеља поста зове се Чиста, а последња је Недеља православља, док се до Васкрса, уз посебна правила, смјењују - Пречиста, Крстопоклона, Средопосна, Глува, Цветна и Страшна или Страдална недеља.
 
Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правој молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства.
 
Велики или Часни пост, који је име добио према Часном крсту на којем је страдао Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштења на реци Јордану, отишао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из искушења која му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Боги у Сину Божјем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства.
 
Они који одлуче да испоштују правила поста, дужни су да једу посну храну, без меса и белог мрса, те да те дане проведу у молитви, праштању и покајању како би се припремили за причешће које је круна тог одрицања.
Пост у хришћанству не представља само одрицање од масне или мрсне хране, већ првенствено има духовну димензију - уздржавање од рђавих мисли, речи и дела, појачаној молитви, показивању милосрђа и чињењу добрих дела.
 
Пост представља и уздизање духа над телом, победу духовне стране над чулима и за хришћанина он представља припрему за обележавање и прославу празника.