уторак, 29. септембар 2020.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија (30.септембар)

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.



Тропар (глас 4):
Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

субота, 26. септембар 2020.

КРСТОВДАН (27.септембар)

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН (грч: Η Ύψωσις του Τιμίου Σταυρού), велики непокретни празник који се слави два пута током године: 5. јануара и 14. септембра. У те дане се прослављају два догађаја. Први је проналазак Часнога крста у IV веку, који је пронашла царица Јелена. Други је повратак Часнога крста у Јерусалим, пошто су га у својим освајањима отели и однели Персијанци. Крст је повратио цар Ираклије у VII веку. Празник је почео да се прославља од 326. године, када је и пронађен.

Проналажење крста

Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом, јавила јој се мисао да пронађе крст, на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји чим је Исус са њега скинут, сакрили, и строго чували тајну где је сакривен. Да би сазнала где је крст, царица, по савету Патријарха Макарија, скупи све најстарије људе Јудеје, те их почне испитивати. Старци, уплашени претњама, покажу једног Јеврејина, који је по причању његових дедова, знао где је крст сакривен. Он им, напослетку, показа где је закопан - на месту где је подигнут храм богиње Венере. После дугог копања, нађоше не један, већ три крста, Христов и крстове она два разбојника, који су заједно с Њим разапети. Пошто није било начина да се открије који је крст Христов, јер беху прилично трули, ваљало је прибећи вери. Управо туда су проносили неког мртваца на укоп, и Патријарх Макарије заповеди носиоцима да стану. Редом је крстовима додиривао мртваца, док код трећег крста мртвац не оживе и устаде, и тако они познаше да је то крст Исуса Христа. Царица смерно клекне и пољуби свето дрво, а пошто је мноштво народа, који се беше окупио, желело да види Часни крст, Патријарх Макарије изађе на једно узвишено место и показа га народу.

Царица Јелена је приликом борављења по светим местима, направила више цркава, па и цркву Васкрсења на Христовом гробу, у којој је чуван и један део Христовог крста. Међутим, јула месеца 614. године, Персијанци освојише Јерусалим и заробише многе Хришћане. Порушише цркву Васкрсења, и из ње однесоше крст Христов и друге драгоцености. После четрнаест година, измире се грчки цар Ираклије и персијски цар Сироес, и овај врати Грцима крст. Сам цар Ираклије дође у Јерусалим да свечано прими свето дрво, и с великом литијом изађе на дочек крсту, до Маслинске горе. Цар, у пуном царском сјају и одежди, са круном на глави, узме крст да га изнесе на Голготу, али му нека невидљива сила није дозвољавала да га понесе. Патријарх тада рече цару да је тим истим путем и Христос носио крст, али не у царском великољепију и под круном, већ као роб, под трновитим венцем и бос. Цар скиде царску порфиру, круну и остале знаке достојанства, па бос и у простим хаљинама лако изнесе крст на Голготу и постави га у цркви где је и пре стајао. Било је то 14. септембра 628. године.

Иконографски приказ

Догађај Воздвижења на икони представља се: на амвону у цркви стоји Патријарх у потпуном архијерејском орнату и један ђакон, а међу њима стоји велики дрвени крст, кога они воздвижу (уздижу). Иза Патријарха стоје многи архијереји и свештеници, неки обучени у одежде, а неки не. Са десне стране, ниже амвона, стоји царица Јелена у оделу царског достојанства са круном и скиптром и небројено гологлавог народа.

Начин прослављања

Најкарактеристичнија богослужбена одлика овог празника је чин воздвижења (уздизања) Часнога крста који се врши на јутрењу, пред крај великог славославља. Он се одвија тако што свештеник, обучен у комплетне одежде, износи Часни крст из олтара, застаје пред Царским дверима да би после отпеваног тропара и кађења крста, стао са њим на средину храма. Ту свештеник подиже крст увис и њиме три пута благосиља источну страну и затим се, држећи крст на глави, лагано клања све до земље и потом усправља изговарајући одговарајуће молитве. За то време верни народ пева "Господи помилуј" сто пута, тзв. сотницу. Тако исто чини окренувши се потом ка западу, југу, северу и опет истоку. После свега следи поклоњење Крсту. Иако типик предвиђа да се овакво воздвижење Часнога крста врши само у саборним храмовима, а да у обичним бива само поклоњење Крсту, оно се данас код Срба врши готово у свим храмовима.

Крстовдан се проводи у строгом посту, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету "познавања добра и зла". Многи побожни Хришћани тај дан проводе једући само хлеб и грожђе. Има још један Крстовдан у години, уочи Богојављења, 5. јануара, када су се у старо време крштавали оглашени, као у очи дана Христовог крштења и који је од крштавања назив добио. Трећа недеља Великог Поста зове се Крстопоклона недеља, јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте.

Народни обичаји

На Косову се Крстовдан уочи Богојављења назива Нетка, и тада је обичај да сви пробају од сваког јела које је остало од Бадње вечери. На јесењи Крстовдан бере се и посвећује босиљак. Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

уторак, 22. септембар 2020.

Свети Јоаким и Ана (22.септембар)

Свети праведни Јоаким бејаше из колена Јудина, из дома цара Давида. Родослов његов је овакав: од сина Давидова Натана роди се Левиј, Левиј роди Мелхија и Панфира, Панфир роди Варпафира, а Варпафир роди Јоакима оца Пресвете Богородице.

Свети Јоаким живљаше у граду Назарету Галилејском и имађаше жену Ану из колена Левијина, од рода Аронова, кћер свештеника Матана, који је живео пред царовање Ирода, сина Антипатрова. Овај свештеник Матан имађаше жену Марију, из колена Јудина, из Витлејема, и роди с њом три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију: Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима.

Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.

Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.

Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.

Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?

Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.

Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?

Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.

Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.

У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти

благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.

Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.

И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.

Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.

Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.

О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.

четвртак, 10. септембар 2020.

Усековање главе Светог Јована Крститеља (11.септембар)

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвечен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такоће био тражен од Ирода, али је његова мајка Јелисавета побегла са њим у пустињу, де се упокојила након честрдесет дана. У исто време, његов Отац Захарија био је убијен од Иродових слугу, у Храму.
Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)
Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.
Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:
„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)
Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његво подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.
Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.
Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећу у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.
Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).
Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.
Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушалу су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такоће и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле доготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).
Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.
Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.
Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)
Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узалзећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.
Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).
Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.
Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.
 „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).