недеља, 19. јун 2016.

Света Тројица (19.јун)

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) је хришћанска верска догма
утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (гр. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.
Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ї јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође є мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.
Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).
Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави.

среда, 08. јун 2016.

Спасовдан (09.јун)

СПАСОВДАН (грч: Αναλήψεως - Вазнесење), велики покретни празник Господњи, који се слави 40 дана после Васкрса (ДАп 1,4-11), и то у четвртак шесте седмице по Пасхи. У почетку се није славио као посебан празник, него је цела Педесетница сматрана великим празником са више успомена. До одвајања у посебан празник дошло је у IV веку. Литургијски се прославља Христово вазнесење на Небо и седање са десне стране Оца, што се десило у Витинији (Мк 16-19), (Лк 24,50-52), (ДАп 19). Празник Вазнесења наглашава важну улогу Апостола. Христос је остао човек све док није наложио ученицима да наставе Његову мисију.

На иконама, празник се представља на следећи начин: Усред маслињака, Апостоли гледају навише чудећи се, а у средини је Богородица. Са сваке стране уз Богородицу стоје Анђели у белом, показујући Апостолима вазнелог Христа који седи на облацима у мандорли и бива вазнет на Небо, придржаван од два Анђела одевена често у златну одећу. Вазнесење се најчешће слика у куполи или на олтарском своду. Најмонументалнија представа овог празника сачувана је у Светим Апостолима у Пећи (XIII век).

Народни обичаји

Ово је сточарски и ратарски празник који се слави и као Крсна слава, али и као завет за читаво село. У Републици Српској се излази изван села па се прославља на врховима брда или сеоским игралиштима. У селу Прањани, код Чачка, црква слави овај дан па се тог дана око цркве приређује велики вашар и народно весеље. У истом селу ујутру се праве дрвени крстићи од лескових гранчица и стављају у њиве, ливаде, на куће, торове и изворе. Млади у Шумадији изјутра одлазе у брда и беру девесиље које после стављају око карлица са млеком. После одлазе на ливаде са девојкама где беру и друго цвеће. Ту се развија коло и играју сеоске игре. На овакве игранке се често долазе и из других мањих села.

У Поповом пољу и околним селима, Спасовдан сматрају за сточарски празник па се тог дана највише посвећују стоци. Чобани изгоне стоку пре сунца, успут наберу ковиља, везују за јасенов прут, који затакну у зид око врата на тору. Уочи овог празника пуштају јагањцима и јарићима да сисају. После подне, кад враћају стоку, сточари обилазе око читавог села, а свака јача кућа закоље јагње или јаре па се одлази до цркве где се у порти заједно руча.

На Спасовдан у многим селима иде литија односно крстоноше. Раније, литија је кретала из цркве и правила круг, опход око села. Кад обиђу цело село враћају се цркви одакле су и пошли. После тога се за све учеснике организује заједнички ручак. Данас, литија не излази из порте и обилази само око цркве. Близу Вишеграда постоји брдо звано Спасово, а изнад Будве је брдо Спас. Оба брда су места окупљања сељана и грађана из околине на Спасовдан. Крст као обележје је саставни део спасовданског ритуала. Праве га од леске и стављају на разна места; у Републици Српској, крстиће стављају на врхове старих стабала; у Доњој Гружи на средини села пободу велике спасовданске крстове.

Многе цркве су у Србији за време владавине династије Обреновића посвећиване Спасовдану, што је имало символичан смисао подизања националне свести српског народа.

четвртак, 02. јун 2016.

Свети цар Константин и царица Јелена (03.јун)

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Родом беше из Naisusa, данашњег Ниша. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.

Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди.

Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.