Свети Василије Острошки Чудотворац (12.мај)

ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ

- свети, Митрополит источно-херцеговачки; чудотворац манастира Острога, неуморан у подвизима молитве и поста; велики светитељ Српске Православне цркве коме многи народ одлази на ходочашће са молитвама за оздрављење; угодник Божији чијим заступништвом се спасава свеколики народ; чудотворац чија чудеса се не могу избројати. Црква га слави 29. априла.
Житије

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је у манастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране Патријарха Макарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је по Василију Великом).

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је и цркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељу манастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељево нетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су мошти склањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Народ је Василија Острошког још за живота сматрао светитељем и одавао му велико поштовање. Имао је дар прозорљивости, а остало је забележено његово предвиђање дато насилнику, кнезу Раичу из Рожаца, да ће изгубити сву шесторицу синова, што се ускоро и догодило. Кнез је потом, као покајник, отишао оцу Василију, на шта га је овај уверио да ће имати бројно мушко потомство. И ове речи су се оствариле. По упокојењу, Светитељ је сахрањен испод цркве Светог Ваведења Мајке Божије, а његов гроб су походили многи поклоници, сведоци бројних чуда која су се дешавала.

Поклоници непрестано долазе у великом броју, из свих крајева где живи српски народ, а и из иностранства Острошком Чудотворцу. На велике празнике се некад окупи и по десет или двадесет хиљада људи. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин дан, Петровдан, Илиндан и дан Успења Пресвете Богородице. Многи децу крсте баш испред моштију Свечевих, називају их његовим именом, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење.

Велики број Поповаца слави Светитељев дан као своју Крсну славу. Неки се на Св. Василија заветују због своје болести, или болести у кући, да ће на Духове отићи у манастир Острог. Убрзо се око заветованог окупљају пријатељи, комшије и рођаци да преко њега пошаљу уља, тамјана и памука да код свеца преноћи. Онај ко се заветује да посети манастир и поклони се моштима Св. Василија, наредног дана започиње заветни пост. Неки једнониче (једу једном дневно), а у манастиру се сви причешћују.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље.

У народним причама, Василије је потпуни праведник. Прича раширена у Херцеговини казује следеће.. Василије је некада био свештеник на Банчићима, где тамошњи свет оптужи његову рођаку да је незаконито затруднела са неким калуђером. Једног дана кад је кренуо на службу, Василије сврати до рођаке и нареди јој да огрне шал око стомака и прекрије, да изгледа као трудна жена. Узе је под руку и прође кроз читаво село, док се народ вирећи иза капија и прозора злурадо подсмехивао, јер су мислили да су тачне гласине које су се шириле. Кад Василије заврши службу Божију у пуној цркви, нареди девојци да изађе пред олтар и да се скине гола, што она и учини. Девојка се појави у пуној девојачкој лепоти пред занемелим народом. Све утихну и мук завлада храмом. Тада повика Василије: "Да Бог да, да оно место препукло, ђе он стајао, ко је први изнио и потворио!" Истог часа пуче „грчка плоча" испод неког коме би име Раде Михић. И данас у тој цркви показују сломљену плочу и причају ову причу.

Друга прича се односи на једну следбеницу латинске јереси из Хрватске која је отишла у Острог због болести којој лека није налазила већ пуне две године. Другог дана боравка у манастиру, девојка оздрави и од среће извади све паре, дукате и скиде ђердан са врата и приложи их моштима светитеља. Кад се вратила кући, мајка и отац је изгрдише што је толико благо оставила влашком свецу, на шта девојка одговори да ништа не жали осим оног ђердана. Сутрадан, кад се пробуди, на јастуку поред ње стајаше огрлица, али јој се тог јутра и болест поврати.


Молитва Светитељу

Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала грехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, речима, делима и пропуштањем Те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству.

Погледај и ублажи болове и патње душе и тела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај грехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у векове векова, Амин.

ВАСКРС (02.мај)

В а с к р с

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.
Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Симболика
Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе". Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље
Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима
На столу стоји украшена чини-ја са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

Побусани понедељак
Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

 

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода

25. Март 2021 - 9:47

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије примедбе и мишљење о предлогу закона о истополним заједницама.

Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.

Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.

Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство.

Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост.

Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени аргументи Српске Православне Цркве.

Свети Кирило и Методије (24.мај)

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син

Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова. Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се. На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик. Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу. Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Кирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Кирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Кирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.




Молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

Свети Николај Чудотворац - Николаји (22.мај)

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме.

У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају.

Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

Светог оца Николаја

Четир' стране света славе

Ко витеза силне вере.

Вере Божје, вере праве.

Од колевке Богу предан,

Од колевке све до краја;

Па прослави и Бог њега -

Свога верног Николаја.

За живота славан беше,

A пo смрти још славнији,

Моћан беше и на земљи,

A ca неба још моћнији.

Светла духа, чиста срца,

Он храм беше живог Бога:

Народи га зато славе

Kao свеца чудеснога.

Богат славом Николаје.

Он свечаре своје воли,

Пред престолом вечног Бога

За њихно се добро моли.

Благослови, Николаје,

Благослови људе твоје,

Што пред Богом и пред тобом

На молитви смерно стоје.

На иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије, патријарх цариградски, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, a од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града." To je први случај.

Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово, Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.

Спасовдан (17.мај)

СПАСОВДАН (грч: Αναλήψεως - Вазнесење), велики покретни празник Господњи, који се слави 40 дана после Васкрса (ДАп 1,4-11), и то у четвртак шесте седмице по Пасхи. У почетку се није славио као посебан празник, него је цела Педесетница сматрана великим празником са више успомена. До одвајања у посебан празник дошло је у IV веку. Литургијски се прославља Христово вазнесење на Небо и седање са десне стране Оца, што се десило у Витинији (Мк 16-19), (Лк 24,50-52), (ДАп 19). Празник Вазнесења наглашава важну улогу Апостола. Христос је остао човек све док није наложио ученицима да наставе Његову мисију.

На иконама, празник се представља на следећи начин: Усред маслињака, Апостоли гледају навише чудећи се, а у средини је Богородица. Са сваке стране уз Богородицу стоје Анђели у белом, показујући Апостолима вазнелог Христа који седи на облацима у мандорли и бива вазнет на Небо, придржаван од два Анђела одевена често у златну одећу. Вазнесење се најчешће слика у куполи или на олтарском своду. Најмонументалнија представа овог празника сачувана је у Светим Апостолима у Пећи (XIII век).

Народни обичаји

Ово је сточарски и ратарски празник који се слави и као Крсна слава, али и као завет за читаво село. У Републици Српској се излази изван села па се прославља на врховима брда или сеоским игралиштима. У селу Прањани, код Чачка, црква слави овај дан па се тог дана око цркве приређује велики вашар и народно весеље. У истом селу ујутру се праве дрвени крстићи од лескових гранчица и стављају у њиве, ливаде, на куће, торове и изворе. Млади у Шумадији изјутра одлазе у брда и беру девесиље које после стављају око карлица са млеком. После одлазе на ливаде са девојкама где беру и друго цвеће. Ту се развија коло и играју сеоске игре. На овакве игранке се често долазе и из других мањих села.

У Поповом пољу и околним селима, Спасовдан сматрају за сточарски празник па се тог дана највише посвећују стоци. Чобани изгоне стоку пре сунца, успут наберу ковиља, везују за јасенов прут, који затакну у зид око врата на тору. Уочи овог празника пуштају јагањцима и јарићима да сисају. После подне, кад враћају стоку, сточари обилазе око читавог села, а свака јача кућа закоље јагње или јаре па се одлази до цркве где се у порти заједно руча.

На Спасовдан у многим селима иде литија односно крстоноше. Раније, литија је кретала из цркве и правила круг, опход око села. Кад обиђу цело село враћају се цркви одакле су и пошли. После тога се за све учеснике организује заједнички ручак. Данас, литија не излази из порте и обилази само око цркве. Близу Вишеграда постоји брдо звано Спасово, а изнад Будве је брдо Спас. Оба брда су места окупљања сељана и грађана из околине на Спасовдан. Крст као обележје је саставни део спасовданског ритуала. Праве га од леске и стављају на разна места; у Републици Српској, крстиће стављају на врхове старих стабала; у Доњој Гружи на средини села пободу велике спасовданске крстове.

Многе цркве су у Србији за време владавине династије Обреновића посвећиване Спасовдану, што је имало символичан смисао подизања националне свести српског народа.